ПРВИХ дана окупљања у дворишту Филозофског факултета и Ректората, једнодушно је прихваћен предлог професора Љубе Тадића да се име Београдског универзитета дефинитивно промени у - Црвени универзитет Карл Маркс.

Из данашње перцепције јунских догађаја од пре пола века једна од кључних примедби су управо односи на овај детаљ. Многи наши савременици упућују питање - зашто студенти и професори нису предложили да се Универзитет назове по Светом Сави или краљу Петру?

- Не можемо из данашњих оквира банкротства социјализма и једнопартијских режима просуђивати ондашње догађаје. Када је, на пример, покренута кроз партију акција да се Београдски универзитет назове Титовим именом било је прећутног одлагања. Али када је 1968. таква идеја оживела, она је морала бити пресретнута идејом да се Универзитет назове Марксовим именом... Ако је студентска побуна имала леви предзнак, што нису никад организовали неки са десним предзнаком? Поготово је неразумљиво кад 1968. оптужују за лево оријентисану ондашњи функционери Савеза комуниста, пропагандисти комунистичке идеологије - написаће много доцније професор Драгољуб Мићуновић.

О ЛЕВИЧАРСКОЈ суштини јунског покрета сведочи и обраћање радничкој класи Југославије, Савеза студената Црвеног универзитета Карл Маркс, у коме се каже:

"Студентске демонстрације које се одржавају ових дана у Београду јасно су показале ко су прави непријатељи интереса радника и студената. То су оне снаге нашег друштва које свим силама настоје да изолују раднике од студената и које, привидно заступајући интересе радника, стварно заступају своје сопствене бирократске интересе. Оне покушавају да демагошки супротставе раднике студентима.

Ми не заступамо никакве посебне интересе који не би били и ваши интереси, ми немамо посебних циљева који не би били истовремено и ваши циљеви.

Ми смо јасно дефинисали наше заједничке интересе и никако не дозволите да вас обману у погледу правог духа онога што заједнички хоћемо.

УБРЗО су почели да пристижу телеграми из радних колектива који су заправо преносили ставове партијске бирократије која се панично уплашила за своје положаје и привилегије:

"Енергично протестујемо против свих оних, било да су студенти или ма ко други, који користе овај тренутак за своје реакционарно деловање. Посебно улажемо протест против оних који, не ценећи наш зној и наше напоре, рушилачки уништавају наше тековине и наша с муком стечена остварења."

Радници предузећа "Грмеч" из Београда:

"Осуђујемо ваше акције и тражимо хитну обуставу демонстрација."

РАДНИЦИ И ДЕМОНСТРАЦИЈЕ НА ОДНОС радника према демонстрацијама реаговао је професор Економског факултета Никола Чобељић: - Постоји неки периферијски партијски канал преко којег се шири фама међу радницима о тобожњем дивљању студената, о томе да су њихове акције мотивисане рушилачким страстима и инстинктима. Очигледно је да су такве оцене потпуно супротне стварном садржају и току акције. Оне представљају покушај да се нанесе морални удар праведним захтевима за које се боримо...

Радни људи "Типопластике" из Горњег Милановца:

"Пароле које поједине групе употребљавају су прозападњачке и осећа се призвук анархичности, па нам утолико теже пада ова ваша акција."

Колектив "Керамике Младеновац":

"Ми, радници Фабрике пумпи 'Јастребац' из Ниша веома смо поносни што имамо прекрасну социјалистичку домовину, која нам пружа све више могућности за децентрализацију функција органа управљања и демократизацију у органима власти. Верујемо да ћете успети да нађете себе и покажете високу свест социјалистичке омладине, коју предводи велики учитељ Јосип Броз Тито."

ИНЖЕЊЕР Предраг Церовић, директор у фабрици "Иво Лола Рибар", у "Вечерњим новостима" даје следећу изјаву:

"У време кад три месеца нисмо примали плате, овде у овим халама, под ове наше машине, подметнута нам је била пластична бомба и ево међу нама седи радник који је у једном таквом часу смогао снаге да је голим рукама извуче и избаци. Због тога тражимо од студената који су организовали на београдским улицама демонстрације да престану са рушилачким намерама. На тај начин они ће онемогућити и пластикере да делују у њихово име."

Било је телеграма, истина много мање, са другачијом садржином.

Колектив Народног музеја сматра да су захтеви студената у потпуности оправдани, напредни и хумани и да представљају значајан допринос демократизацији друштва.

ПОСЕБНО изненађење изазвао је телеграм Института за криминологију: Колектив Института солидарише се са захтевима студената и сматра да је начин који су органи власти применили спречавајући студентске акције недопустив у једној демократској социјалистичкој земљи.

"Вечерње новости", у другом београдском издању, 4. јуна пренеле су наредбу, коју је потписао републички секретар за унутрашње послове Славко Зечевић, о забрани демонстрација и истицању парола на јавним местима.

Дат је ултимативни рок да се све пароле са факултета и Студентског града скину.

У УНИВЕРЗИТЕТСКОМ комитету настала је паника. Шта ако студенти одбију да скину пароле?

Сви чланови УК су се растрчали по факултетима: Светозар Стојановић је отишао у Студентски град, Жарко Булајић у Градски комитет. Настала су мучна убеђивања. У Градском комитету Жарко Булајић је рекао:

- Добро, другови, ми смо ријешили да те пароле скинемо, али државну и партијску заставу и Титову слику нећемо!

- Мора се све скинути!

- Ово нећемо по цијену новог инцидента! Тако су остале Титове слике и заставе. Међутим, на Филозофском факултету нису хтели да скидају.

ДОШАО је одред ватрогасаца и они су покретним лествама скидали паролу по паролу. На Студентском тргу је било неколико хиљада грађана који су све то посматрали. На крају остала је још само највећа парола "Доле црвена буржоазија", која се налазила у самом поткровљу. Када су се ватрогасци приближили, почела је игра "новчаника на канапу". Окупљени народ овацијама је поздрављао свако подизање пароле кад би ватрогасци покушали да је скину.

- Командир милиције, која је била на Студентском тргу, смејао се заједно са нама. У једном тренутку одмахнуо је руком и наредио својим људима да одустану: Ко ће с њима изаћи на крај. Маните се ћоравог посла - сведочио је Слободан Дурутовић Дурут.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ политички врх био је затечен јунским догађајима. Наиме, до тада се живело у уверењу да је политички ауторитет нешто што се само по себи подразумева и што се никада не доводи у питање.

Први утисак је био шок, а онда је уследила успаниченост која је тада захватила многе политичаре. Психолошки, то се може разумети. Практично, у свим послератним годинама, укључујући и Информбиро, власт није имала озбиљнијих проблема са народом: све што је желела, углавном је једноставно спроводила. Студентске демонстрације поквариле су слику о наводном бесконфликтном друштву.

УПРАВО се тада видело, на поражавајући начин, како многи политичари немају искуства у дијалогу и демократском односу са масама, јер су навикли да комуницирају директним средствима. Студентска побуна схваћена је, малтене, као државни преврат.

Одједанпут, стигао је захтев да се власт отвори према жељама народа и да прихвати нови начин мишљења. То је збуњивало бивше револуционаре, од којих су многи своје заставе из младости трампили за лагоднији начин живота, против којег су се некад жестоко борили.

Политичари су, дакле, били неспремни.