НЕГДЕ око десет увече 3. јуна договорено је да повређени и уморни студенти оду у студентске домове и кућама, а да остану само они који су у доброј кондицији.

Одједанпут је двориште почело да се празни. Од неколико хиљада присутних остало је - три стотине!

И Студентски трг је у међувремену опустео. Кордони милиције, стотине шлемова опкољавало је зграду. Довучени су топови са водом и пожарне лестве, као уочи инвазије.

Очекивао се удар.

Почеле су прве чарке на прозорима и терасама. Нестало је светла и телефони су искључени.

- Било је јасно да смо угрожени. Морам признати да ме је то престравило: очекивао сам драматичан обрачун, и то без сведока. Ужасно сам се уплашио због одговорности коју примам на себе, јер сам био једини од наставног особља. Одлучио сам да се забарикадирамо - сведочи Драгољуб Мићуновић, тада асистент на Филозофском факултету.

СТУДЕНТИ су довукли клупе и затворили улазна врата. Подизањем барикада управљао је Ранко Бон, студент грађевине, касније професор на Харвардском универзитету. Његов отац је био пројектант зграде Савезног извршног већа.

- Опремили смо се ланцима, моткама, полугама које смо нашли у подрумима. Схватили смо да ако дође до борбе, најгоре је ако човек нема ништа у руци. Требало је издржати до јутра, док се Београд пробуди - каже др Драгољуб Мићуновић.

Око пола два један телефон је укључен и наравно одмах је зазвонио. Тражили су неког од професора.

- Овде Милош Минић, ко је то?

- Овде професор Драгољуб Мићуновић.

- 'Ајде, професоре, дођите у Градски комитет. Морамо да се договоримо, да се не би десиле ужасне ствари.

- Ја не могу да изађем, ваљда знате да смо опкољени. Ако само помолим нос, милиција ће јуришати на нас!

- Значи, професоре, ви се плашите да дођете?

- Не плашим се, човече, него не могу да дођем - ми смо опкољени!

- Ако нисте напунили гаће, у том случају, послаћу капетана милиције по вас. Дајем вам часну реч да вас нико неће пипнути.

- Ако је тако, ево ме, долазим...

У СВОМ вечерњем издању "Политика" је на насловној страни објавила слику Милоша Минића који са раширеним рукама штити студенте од милиције. С новинама у џепу, Мићуновић се упутио у Градски комитет, који је стотинак метараудаљен од Филозофског факултета. Тамо су били Милош Минић и Симеон Затезало. Минић је био врло узбуђен:

- Добро, шта се код вас догађа? Какву сте то привремену владу формирали?

- Појма немам о чему причате... Никаква привремена влада не постоји...

- Ма, како не постоји? Ја имам информацију да сте формирали владу у коју су ушли сви декани, неки професори и студенти?

- Никакве владе нема. Откуд вам таква идеја?! Постоји само Акциони одбор који води ствар, а ја сам на челу.

Показао сам Минићу новине са његовом сликом. Он је одмахнуо руком: Пишу свашта и измишљају. Видите шта су ми ставили у уста!

Схватио сам да се Минић нелагодно осећа због тога што је објављена његова слика, што се објективно нашао на супротној страни од других политичара. У том часу ја нисам знао њихове унутрашње односе. Ипак, зачудило ме је да он демантује нешто што је било очигледно и што му, на крају крајева, може служити на част. Јер, његова је улога у целини била конструктивна.Све време је настојао да се ситуација смири - причао је Мићуновић присећајући се "липањских гибања".

- У току ноћи студенти не смеју да се макну са факултета! Морате настојати да их смирите, иначе ће доћи до крвопролића - рекао је Милош Минић.

- Па, наравно, ми и не можемо изаћи са факултета...

НЕКОЛИКО сати раније Петар Стамболић и Милош Минић разговарали су са представницима Универзитетског одбора Петром Игњатовићем и Владимиром Глигоровом у ондашњој згради Скупштине Србије.

Функционере је интересовало какве су даље намере студената. Како ће се поставити студентски форуми - да ли ће подржати демонстрације или ће их осудити?

Студентски представници били су изричити: подржавају демонстрације и захтевају да се смене министри унутрашњих послова Бугарчић, Зечевић и Стијачић, јер су објективно одговорни за оно што се десило.

Позиције су биле непомирљиве.

Разговор је завршен без икаквог договора. Једина промена је била у ставовима Милоша Минића. На овом састанку углавном је повлађивао Петру Стамболићу, који је остао доследан и непрестано понављао: Ко стоји иза вас?

Ко је стајао иза студената? Да ли су у праву они који констатују како су клинци били само нечија топовска храна?

У ЧЕТИРИ ујутро почело је да свиће.

Крећу први аутобуси, људи одлазе на посао, град почиње да живи.

На Студентском тргу долази до нових инцидената. Милиција не дозвољава студентима, овог пута, да се врате на факултет. Опет севају пендреци јер веће групе настоје да пробију обруч.

Милош Минић, неиспаван и изгужван, појављује се око седам испред Капетан-Мишиног здања. Студентске страже га не пуштају унутра.

- Покажите индекс!

- Децо, ово су озбиљне ствари. Позовите оног вашег, како се зове... Минић и Мићуновић су се договорили да милиција пусти све студенте на факултет, али да не излазе на улицу.

УНИВЕРЗИТЕТСКИ комитет СК, Универзитетски одбор и Акциони одбор непрестано заседају.

Доноси се одлука да студенти окупирају све факултете и формирају посебне акционе одборе.

Једнодушно је прихваћен предлог професора Љубе Тадића да се име Београдског универзитета дефинитивно промени у Црвени универзитет Карл Маркс.

У Студентском граду, жаришту побуне, разгласна станица непрекидно емитује револуционарне песме и вести о најновијим догађајима. Око блокова постављена је студентска стража. Младићи и девојке носе црвене траке на којима пише дежурни. У Студентски град не пуштају никог, осим студената и новинара оних редакција које су по њиховој оцени објективно приказале догађаје од недеље и понедељка. Најурени су новинари "Политике", "Вечерњих новости", "Шпигла"...


ОТВОРЕНО ПИСМО ОРГАНИМА БЕЗБЕДНОСТИ

РУКОВОДСТВО демонстрација упућује отворено писмо органима безбедности и радницима Југославије.

- Ми знамо да сви милиционери нису ", батинаши","полицајци", "жандари" и да је међу њима доста оних који се и сами осећају угњетеним и против своје воље уплетеним у једну врло прљаву ствар и готово нахушкани на студенте.

Ми желимо друговима милиционерима јасно да ставимо на знање ове наше ставове:

- да не желимо никакву борбу са представницима јавног реда и мира;

- да смо против свих насилничких испада како са наше тако и са њихове стране и у том смислу осуђујемо све оне, "батинашке", "жандармске" испаде, као и "анархистичке", "хулиганске" испаде којих је првог дана било како од стране извесних милиционера, тако и од стране извесних неорганизованих појединаца;

- да ми осуђујемо наредбодавце, а не оне који су само извршиоци и у вези са тим захтевамо позивање на одговорност оних који су одлучивали. (Засада нисмо у могућности да поуздано знамо ко су они);

- да потпуно разумемо њихове проблеме како у вези њиховог материјалног, тако и у вези њиховог друштвеног положаја и да у својим захтевима обухватамо решење и њихових проблема.