СКОРО сви културни радници осетили су потребу да се солидаришу са студентима. Међу првима студенте су походили писци: Бранко Ћопић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Мирко Ковач, Матија Бећковић, Данило Киш, Борислав Пекић, Борислав Михајловић, Душко Радовић, Десанка Максимовић...

Десанка Максимовић дошла је међу првима:

- Ја сам дошла да видим!

- Добро, ево гледајте.

Песникиња се попела на бину и обратила се студентима:

- Драга децо, запамтите какви сте данас, јер нећете моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши и најузвишенији у свом животу. Колико се тога будете сећали,толико ћете бити добри.

Неопходно је поменути још и подршку и учешће филмских и позоришних људи: Жике Павловића, Желимира Жилника, Душана Макавејева, Вука Бабића, Стеве Жигона, Љубе Тадића, Жарка Цвејића, Ђурђевке Чакаревић, Мире Ступице, Раде Ђуричин, Бранка Плеше, Стојана Дечермића, Живана Сарамандића, Карла Булића, Бранке Веселиновић...

НАШАО се ту и неизбежни боем и књижевник Јаков Гробаров.Тражио је реч.

- Јашо, није згодно, мало си попио.

- Значи, правите диференцијацију а машете демократијом! - презриво је одговорио Гробаров.

Међу студентима се све чешће причало о могућности да војска интервенише, спомињане су некакве тенковске дивизије. Јер осим угледника из културног живота Капетан-Мишино здање посећивали су и и високи функционери: Предраг Ајтић, Жика Берисављевић, Стеван Дороњски и други. Већина њих је у појединачним разговорима, али и у обраћању са бине, са студентима и професорима изрицала гомилу претњи! Говорили су, отприлике, да је у интересу студената и професора да се разиђу - да може доћи до крвопролића, а један је чак претио и тенковима!

ГЛУМАЦ Гидра Бојанић, који се управо вратио са снимања шпагети-вестерна и имао пуне џепове девиза, покушао је да оспокоји студенте. Тетурајући се, узео је микрофон и патетичним гласом повикао:

- Браћо, студенти! Вама прете тенковима! Али не секирајте се - вама ће бата Гидра да купи тенк!

- Слушајте - реаговао је на ова застрашивања и др Драгољуб Мићуновић - ја нисам никакав херој и ако дођу тенкови ја ћу рећи студентима: - Децо, бежимо! Али, најпре, ја хоћу да видим тај тенк и како разара Капетан-Мишино здање. Јер, то би био историјски тренутак, незабележен у културној историји било којег народа. Зато тек, када видимо тенкове, одлучићемо шта да радимо, а не на основу ових, овде изречених, ваших претњи.

Највише овација доживео је Душко Радовић, који је те претње, неупоредиво ефектније ућуткао када је изашао на бину и рекао: - Немци су у овој земљи поставили, једнога дана, један рекорд у убијању ђака. Ако је некоме стало да тај рекорд премаши, вечерас му се пружа прилика, јер овде сада има преко пет хиљада ђака.

МЕЂУТИМ, та прича о тенковима, по свему судећи, није била без основа. Сима Затезало, један од кључних партијских руководилаца у Београду, средином деведесетих година прошлог века, испричао је да су он и Вељко Влаховић у ноћи трећег на четврти јуни, на једвите јаде зауставили тенковску дивизију која је из Гроцке кренула на Београд. Дневник из тих јунских дана Затезало је, разочаран укупном југословенском драмом и сломом комунистичког система, спалио неколико дана пред смрт.

У Капетан-Мишино здање дошао је и стари учитељ, социјалиста и следбеник Светозара Марковића, Милош Јанковић. Он је пре рата писао књиге о ђачким побунама и штрајковима. Чврсто је веровао да у социјализму више тога неће бити.

Када је завршио, студенти су почели да скандирају:

- Милош! Милош!

Стари учитељ се расплакао.

ФУДБАЛЕРИ И ПЕВАЧИ ЗА СЕДАМ дана штрајка ниједан фудбалер, ниједан певач, ни забавне ни народне музике, није ни привирио у зграду Филозофског факултета, нити на било који други начин показао да га интересује то штo се догађа с хиљадама београдских студената. Студентске бриге и њихове борбе биле су нешто сасвим страно томе свету.

КАКО је Београд доживео студентску побуну? Анонимни, обични људи на сваком кораку показивали су солидарност. Одједанпут су почеле да пристижу велике количине новца, да би студенти имали шта да једу. Пензионерке су нудиле своје пензије, домаћице су доносиле храну. Глумци су прекидали представе и бацали летке међу гледаоце.

Продавци сухомеснатих и млечних производа из околине Филозофског факултета већ прве вечери донели су храну у ћебадима, џаковима и разној другој амбалажи. Поклонили су свешто су имали у својим продавницама за сутрашњи пазар. Читава једна учионица била је испуњена храном. Многи писци и други јавни радници прилагали су новац у фонд. Нарочито је била дирљива помоћ старих пензионисаних Београђана, а исто тако и једног старог архитекте, који је реконструисао Капетан- - Мишино здање. Он је, узбуђено, телефонирао већ прве вечери (касније су телефонске везе укинуте) упозоравајући да је балкон трошан и да, ни у ком случају, не може издржати терет од 15 људи, колико их је у том тренутку било на њему.

КЕВА Деса, Десанка Ненадовић, кафе-куварица са Филолошког факултета, доцније је причала:

- Професори су мени давали новац и слали ме да студентима доносим храну. Ја сам у оближњим продавницама куповала ђевреке, погачице, кифле и јогурт. У свакој продавници су ме питали - шта раде деца? У већини радњи трговци нису хтели да наплате. Чак су стављали у кесе и више хране него што сам ја наручивала и говорили ми - носи, поздрави студенте. Џакове цигарета сам довукла. А та деца су само пушила, пила кафу и причала...

Тих дана настала је анегдота:

Срећу се књижевници Младен Ољача и Матија Бећковић пред Филозофским факултетом. Пита Бећковић Ољачу:

- Шта је, још ниси метнуо шлем. Када ћеш?

- Чекам да ти ставиш кокарду. Онда ћу ја!

Има још једна верзија сусрета писаца на Студентском тргу. Наводно је Матија причао како је наишао на заборављени милицијски шлем ... сагне се и подигне га - кад тамо Оскар Давичо.

И ДНЕВНИК Борислава Пекића, тих дана, крцат је импресијама из Капетан-Мишиног здања:

- Атмосфера је напета, пуна ишчекивања. Ја ништа не очекујем. Свестан сам потпуне бесмислености свега што се догађа, али се не одупирем клими. Пријатно је бити ношен некуда. Није важно куда. Увек се ионако на исто место стиже.

Писац је опчињен збивањима у дворишту Филозофског. Све је аутентично, нема лажи: Овде се, уосталом, мора веровати у оно што се каже, или ћутати. Лаж се одмах препознаје. Само, колико ће та чистота трајати? Ма колико траје, трајала је....

Сала хероја на Филолошком. Говори песникиња М(ира) А(лечковић). Њена ћерка је у Покрету. М. А. има, дакле, овде и породичне обавезе. Но, не чини се да су само то. Скојевски искрено делују њене речи. Као да жали за младошћу... И уопште, свуда унаоколо шуњају се старци са ужагреним очима који живе свој други живот. Политички мртваци устају из гроба у овом сумраку реда и поретка ноћи великог чишћења духа, да са позајмљеном крвљу живе до сиве зоре која се на истоку већ назире...

Пекић разговара са супругом која је међу студентима:

- Полетела си, пази, пашћеш...

- Боље да паднем него да никад не покушам да полетим - добија усплахирен одговор.

Прилази му Данило Киш, сјајних очију и разбарушене косе. Посматра студенткиње:

- Сад их треба ј..ати, кад су успаљене. Сад не знају шта чине.

СУТРА: ПРОГОН НОВИНАРА ИЗ СТУДЕНТСКОГ ГРАДА