ПРОФЕСОР Економског факултета Никола Чобељић присетио се, тих врелих јунских дана, "Приче о Соколу" Максима Горког, коју је читао као младић. Она почиње поетским и крилатим речима: "Лудости храбрих ми певамо химну. Лудост храбрих, ето мудрости живота."

- Можемо бити срећни што су наши студенти у овим данима показали висок степен политичке зрелости, што су били на висини историјског тренутка. Они су једном за свагда оповргли сумње у вредност нашег младог нараштаја. То не може а да не узбуди сваког честитог грађанина ове земље - остале су забележене речи овог професора.

У поподневним часовима 3. јуна Телевизија Београд је објавила прве вести о сукобу. Новинари, а нарочито уредници, били су затечени, па су почетне информације биле детаљне и објективне.

За то време студенти окупирају зграду Капетан-Мишиног здања, у којој су се налазили Ректорат и Филозофски факултет. И овде је изабран акциони одбор. Хитно је сазвана седница наставничког већа на којој су, збо г батинања студената, Јован Ковачевић, декан, и Војислав Кораћ, продекан, поднели протестне оставке.

ОКО 18 часова (3. јуна) сазвана је седница Универзитетског савета, који је прогласио генерални штрајк. За одлуку је гласало свих двадесет пет декана! Састанку једино није присуствовао ректор Драгиша Ивановић, који се налазио у посети неким немачким универзитетима и, поштено говорећи, није ни журио са повратком. У једном од ванредних бројева "Студента" писало је да се ректор враћа кући - бициклом.

У дворишту Капетан-Мишиног здања окупило се неколико хиљада студената са свих факултета. Проректор је извадио из џепа кључеве Ректората и обратио се младим колегама:

- Предајем вам кључеве ове зграде. То је ваша кућа. Добро је чувајте.

ОДМАХ је формирана редарска служба, и у зграду је могло да се уђе само са индексом.

- Занимљиво је којом брзином функционише један спонтанитет! Иако сам био први председник Акционог одбора, никада нисам сазнао ко је и како направио бину. Много доцније чуо сам да су Љубиша Ристић и Лаза Стојановић донели разглас. Један звучник су окренули према улици, други према дворишту. Чика Јанко, домар, ископао је из подрума заборављени гештетнер и почели смо да пишемо летке. Пронађен је и неки стари џип којим су развожени и дељени леци. Све је функционисало само по себи! - сведочиће др Драгољуб Мићуновић.

СОЛИДАРНОСТ СА СТУДЕНТИМА СКОРО сви културни радници осетили су потребу да се солидаришу са студентима. Све значајније културне установе у Београду, већ сутрадан, упутиле су писма и телеграме подршке и солидарности. Међу њима су били: Институт за физику, Институт за теорију књижевности, Институт "Борис Кидрич" у Винчи, па чак и Институт за криминолошка и криминалистичка истраживања, који је био у надлежности Савезног СУП-а, затим редакција Praksisa и Гледишта , Удружење књижевника Србије, Музеј за заштиту споменика културе Београда, КУД "Бранко Крсмановић", КУД "Жикица Јовановић Шпанац", Институт за међународни раднички покрет, Економски институт, Дечје позориште "Бошко Буха", Новинско-издавачко предузеће "Јеж" и позориште "Атеље 212", које је своје писмо подршке читало посетиоцима пред сваку представу.

На згради, према Студентском тргу, исписане су пароле и постављена Титова слика из ратних дана. На самом врху доминирао је велики натпис, као мото читавог покрета: Доле црвена буржоазија. На зидовима је још писало: Доле кнежеви социјализма, У сутра без оних који су упропастили јуче, Студенти - радници, Ми смо синови радног народа, Револуција још није завршена, Радници, наша борба је и ваша борба...

ЧИТАЈУЋИ ове пароле, Дража Марковић тих дана записује у свој дневник:

Проблем је у томе што нам је ситуација (пре свега економска) доста тешка и што у оваквој ситуацији није тешко демагогијом и левим фразама изазивати незадовољство и покретати масе... Било је тада свега: чак и поклика - "живео краљ", захтева за оставку Тита, па до захтева за даљу демократизацију друштва и борбе против бирократизма. Касније, код процеса диференцијације оформила се платформа која представља добро измућкан коктел ђиласовско-информбировских гледања. Ма колико то чудно изгледало, то је тако. Идеје црвеногардејаца, саме, оголеле, не могу имати никакав корен код омладине. Но, лепо гарниране са ђиласовским, слободарским фразама лако пролазе.

НАРОД, који је преко телевизије чуо за збивања код подвожњака, почео је да се окупља на Студентском тргу. Грађани су били шокирани застрашујућим призорима.

За кратко време на Студентски трг слегло се преко педесет хиљада људи. Цео Београд је био на ногама, јер је народ осетљив када се његова младеж туче. Саобраћај је закрчен. Младићи су се начичкали на крововима тролејбуса и крошњама дрвећа.

Са балкона Филозофског факултета говорили су професори Љуба Тадић, Драгољуб Мићуновић и студенти Соња Лихт, Мира Јовановић, Влада Мијановић, Божидар Борјан...

- Шта сам тада говорио, ја ни данас појма немам! Нисам могао да се сетим ни кад су ме после звали на саслушање у милицију. Једино се сећам да је народ клицао: "Хоћемо изборе!" "Живела слобода!" По томе сам накнадно закључио да је у мојим речима ипак било запаљивог материјала! - забележио је непосредно после јунских догађаја др Драгољуб Мићуновић.

У ДВОРИШТУ, са склепане бине студенти су исказивали свој револт.

Људи за које се веровало да им реторика није јача страна држали су сјајне говоре. То је махом био свет који је први пут добио прилику да властито мишљење јавно изрази.

Говорило се о слободи, насиљу, политици, историји, крађи, богаћењу - све теме су биле отворене.

- Многи су од силног говорења изгубили глас, па су узимали лекове да би могли још да говоре! Била је то једна велика вербална и мисаона радионица. Напољу је био свет државе, свет милиције, власти, преваре, а унутра - говор истинских човекових осећања. Већина говора је била заиста импресивна и узбуђујућа. Сећам се да сам већ тада схватио и зашто: људи су говорили искрено и слободно, а то је основни предуслов да се нешто каже. Да је остало више записаних говора било би занимљиво видети да се ту заправо радило и о једном новом начину говора. Први пут се осетило одсуство бирократске, мртве фразе. Људи су наступали са емоцијама, говорили су искрено и показали да се може јако лепо политички говорити и на домаћем језику. (др Драгољуб Мићуновић)

АПСОЛУТНО свако је могао да говори шта је хтео, шта му падне на памет. Касније је из те чињенице извучен закључак да се међу студенте убацују разни рушилачки елементи.

Али и ову слободу говора треба схватити релативно и условно. Тврдња о неспутаној слободи, са данашње тачке гледишта, може се ставити под знак питања. Наиме, у оваквим ситуацијама увек у ваздуху лебди проблем тзв. провокатора.То је, ваљда, у природи сваке побуне као социјалног феномена. И заиста. Било је довољно да неко почне да говори мало радикалније о неком функционеру па да одмах буде ућуткан: "Уа провокатор! Доле с њим! Скидајте га са говорнице!"

Тако нешто је доживео писац Борислав Михајловић звани Михиз. Када се упутио ка говорници у дворишту Филозофског факултета, дочекали су га звиждуци и повици:

- Не дајте националисти да говори!

Наиме, Михиз је годину дана пре тога потписао познати Предлог за размишљање и зато је уживао глас националисте. Тек на интервенцију неких професора дозвољено му је да узме реч.

СУТРА: ТЕНКОВСКА ДИВИЗИЈА КРЕЋЕ НА БЕОГРАД