СЛИКА студентских покрета из шездесет осме и данас, пола века доцније, остала је да живи углавном кроз сећања актера, која су често варљива, и романтизована и понекад одступају од стварних историјских догађаја.

Када је, рецимо, 3. јуна код подвожњака постало густо, неколико студената је отишло до зграде Општине Нови Београд и телефоном су позвали Петра Стамболића, челног човека Савеза комуниста Србије.

Ево неколико сећања о једном те истом догађају:

- Пера Игњатовић, председник Универзитетског одбора Савеза студената, и ја отишли смо да телефонирамо Петру Стамболићу. Одговорио нам је: Добићете то што тражите! - сведочи Ђорђије Ускоковић, главни уредник Радио-станице Студентски град.

- Раде Кузмановић и ја отишли смо да телефонирамо Стамболићу и добили од њега прилично груб одговор - испричао је Ђуро Ковачевић, председник Савеза студената Србије.

- Ђуро Ковачевић и ја смо покушали да добијемо Петра Стамболића, али нам то није пошло за руком - забележио је Раде Кузмановић, заменик секретара Универзитетског комитета СК.

МНОГО занимљиво, али и спорно, по много чему и потпуно другачије сведочење од студентских, оставио је први човек српске полиције, министар унутрашњих послова Славко Зечевић:

Почеле су студентске демонстрације и протести на Београдском универзитету. У Дому омладине, прекопута Дома студената на Новом Београду, држан је састанак омладинских радних бригада. Студенти покретачи бунта тражили су да уђу у салу и започели су тучу, јер им бригадисти нису дозволили улазак. Милиција је интервенисала и онда су се ти студенти сутрадан жалили да их је милиција тукла.

Влада Мијановић, прокламовани вођа бунта, имао је повезану главу као неку чалму, међутим, установило се да ни од једне амбуланте није тражио помоћ. Сценарио поступка био нам је познат. Основна парола: комунисти су буржуји, постојећи систем треба рушити. Стварала су се језгра на многобројним факултетима, о чему сам информисао врх Србије...

КОЛОНА студената је заустављена код подвожњака за Београд... Главни циљ демонстраната је био стварање нереда у Београду. Ту се била скупила повећа група студената, а у близини се налазио један камиончић који је био окренут низбрдо. На том месту скупило се доста београдских, српских и југословенских руководилаца. Бугарчић и ја посматрали смо и процењивали насталу ситуацију. Неки студенти су седели и читали нешто, неки су се били изули, док је Влада Мијановић био врло грлат, претио је и представљао се као вођа студентске и народне буне. Пришао сам и питао га:

- Што си завио ту чалму!

Он је рекао:

- Па, милиција ме је повредила.

Наредио сам му:

- Скидај чалму, мајку ти мангупску!

Он скиде, а оно нигде никакве повреде. Један број њих, то уже језгро, измишљали су да су тучени од милиције и на тај начин хтели су да створе злу крв у односима између милиције и студената, а с тим и народа.

ПОЗОВЕМ Николу Бугарчића да идемо међу студенте. Отишли смо код њих, почели да разговарамо. Тада је дошао Вељко Влаховић који је хтео да им говори као предратни студентски лидер. Мијановић је викао: "Нећемо те! Уаа!" и пустио је камиончић да крене на њега. Ја сам потурио раме да зауставим да не крене тај камиончић, јер би га прегазио. Влаховић није могао брзо да се склони, јер је једну ногу изгубио у Шпанији. Онда је притрчала милиција и склонила тај камиончић.

Кад су југословенски функционери покушали да их умире говорећи о својим искуствима са Београдског универзитета пре рата итд, то је деловало контрапродуктивно. Они су све више наваљивали да пробију кордон милиције и прођу за Београд, што им је био циљ, јер су били изоловани. Тад сам одлучио да интервенишем. Дао сам знак Николи Бугарчићу да их милиција растури. Милиција је интервенисала, неки су добили пендрек и цела група је побегла према Студентском дому на Новом Београду.

РАЗЛОЗИ што смо им бранили да тако организовано уђу у Београд јесу вишеструки. Стање је било веома наелектрисано. Пензионисани официри, који су становали у кућама на Новом Београду, претили су да ће да пуцају на њих ако они пођу у Београд. Ту би пала крв и не би се знало ко је виновник те трагедије. Обавештени смо да су могуће велике провокације. Имали су план да дођу у Београд, изазову нереде и да руше по граду. У њихову акцију се укључио један број лица која нису имала никакве везе са студентима. То је био основни разлог што смо им забранили да уђу у Београд.

После те акције отишао сам у Дом студената. Ту сам затекао Љубу Тадића. Он ми је рекао:

- Шта ти хоћеш, Славко Зечевићу, да рушиш ову младост? Кажем:

- Љубо, ваљда не мислиш да не видим о чему се овде ради!

КО ЈЕ НАРЕДИО ДА СЕ СТУДЕНТИ ТУКУ ИСПОВЕСТ Славка Зечевића разрешила је и највећу мистерију шездесет и осме. После три и по деценије нагађања ко је наредио да се студенти туку, а били су оптуживани готови сви, од Тита и Кардеља, преко Бранка Пешића и Николе Бугарчића, до Петра Стамболића и Милоша Минића, ондашњи први човек српске полиције је поносно написао да је то његова одлука.

ОТИШО сам у Дом и пошто сам видео да је Милош Минић сасвим безбедан код њих, вратио сам се у канцеларију. Било ми је јасно да је полиција завршила своје и да је сада потребна брза политичка акција. Међутим, видео сам да су политички људи разједињени, уплашени и неспособни да брзо разреше овај проблем. Могле су се очекивати политичке компликације. (Удба у Удби, Исповест Славка Зечевића, "Вечерње новости" 6, 7, и 8. јуна. 2004.)

ЊЕГОВУ истину о догађајима код подвожњака, озбиљно доводи под сумњу, сведочење Милоша Минића у листу "Новости", новинару Драгутину Спајићу, 26. и 30. јуна 1988. године:

Тај разговор са студентима није трајао, по мом сећању, ни петнаестак минута. Можда десетак. Тек што смо почели, још није био успостављен стварни контакт између студената и нас...

Одједном је настао страшан метеж. То се десило муњевито. Изненада, ја сам само видео тучу. Схватио сам да је могућа врло тешка несрећа, цела је атмосфера била злослутна. Очигледно да су и милиција и студенти целе ноћи, како да кажем, сакупљали бес једни на друге. Зато је у том моменту моја прва мисао била да треба спречити несрећу. Требало је спречити да не дође до употребе оружја. И улетео сам онда између њих. Није ми одмах успело, милиционари ме нису одмах препознали.

ТУКЛИ су све редом. Било је ту и универзитетских професора, а они нису водили рачуна. Ја сам се пробијао да станем испред њих. Један милиционар је налетео на мене. Покушао сам да му нешто кажем, међутим нисам стигао, он ме је ударио. Одједном му се изгледа нешто догодило, одскочио је уназад. Онда је прилетео један од студената који је видео да сам добио ударац по глави, да ме придржи. Неки висок младић, тршаве косе. Тада сам ја милиционарима повикао на сав глас: "Станите, станите, где вам је старешина." Нису знали да ми кажу где је. Затим ме је препознало пет-шест милиционара, па сам им рекао: "Онда вам ја наређујем - станите, повуците се назад." Студенти су већ били разбијени и почели су да беже назад.

То је на мене оставило врло тежак утисак. Послат од ЦК да разговарам, а иза мојих леђа издато наређење, док разговор још фактички није ни почео, да почне туча. Можда тај разговор не би дао резултате. Можда је такво било расположење, атмосфера, можда не би дао ништа, али до њега није ни дошло. Још кад у све то уђете без довољно информација о стварним збивањима, онда човек све то доживи још теже.

То се све одиграло по линијама унутрашњих послова и комитета...