ПОСЛЕ бруталног обрачуна са студентима код подвожњака, сутрадан ће се у ванредном броју "Студента" појавити питање:

"Другови милиционери, где вам уче школу деца? Где вам студирају? Нису ваљда и ваша у иностранству?

На последњој страни могао се прочитати следећи виц:

Питали једног човека да ли ће дати сина на студије.

- Нећу! Могу и ја сам да га бијем!

У истом броју објављен је репортерски запис са лица места Милисава Савића, уредника репортаже, данас једног од наших најистакнутијих књижевника:

"... Први ред студената се заталаса. Милиционери јурнуше са пендрецима уздигнутим изнад глава. И ударише. Из све снаге. Одјекнуше тупи ударци. Врисак! Кукњава! Једна колегиница са Филолошког факултета превија се под кишом удараца. Радомир Андрић, такође студент Филолошког факултета, заштићује главу црвеном заставом; њега обарају, њих петорица га туку и газе ципелама.

У једном тренутку видим ово: један милиционер баца сузавац-бомбу; капетан милиције наређује и подвикује да само преко мртвих студената могу ући у град; крици, ударци: палице које се спуштају по бутинама, главама, леђима; Вељко Влаховић, Бранко Пешић, Драги Стаменковић, Бора Павловић и други високи функционери одлазе сасвим полако према подвожњаку. Нико од њих ни реч да каже да би се прекинуо тај грозни масакр. Има се утисак да желе да се што пре удаље од немилог догађаја.

Милош Минић једини шири руке и беспомоћно виче:

- Људи, станите!;

Студенти беже. Милиција их гони. Не може да их стигне, па се зато зауставља над онима који су повређени и онесвешћени. Видим једну девојку оборену на средини пута, у плавој исцепаној хаљини, рашчупане косе, босу; она јауче, кука.

- Устај, курво! - сасвим добро чујем како јој каже милиционер.

- Устај, курво, не пренемажи се!

Очи девојке су преплашене. Бауља по земљи.

- Не удрите децу, виче један старији човек у сивом оделу.

- Шта је, матори? 'Оћеш и ти да добијеш по њушци? - узвикује му један милиционер.

За кратко време студенти су се разбежали испред дивље, сулуде масе милиционера. Пут је остао посут слепљеним ципелама, баченим џемперима, изгаженим паролама, паноима и заставама. Украј пута, десетина студената лежи повређена.

- Воде, воде, виче једна студенткиња која држи у крилу окрвављену главу свог колеге. Нигде никог да јој помогне. Нигде болничких кола. Милиционери се враћају. Припасују пендреке.

Мене не дирају. Мисле (по магнетофону који носим) да сам новинар неког дневног листа. Лепо чујем изјаву једног пуначког милиционера са црним брчићима: Ала их удесисмо! Неће нас више звати пандурима."

КАД је обрачун почео, професори су стали испред својих студената. Др Радојица Кљајић, професор Пољопривредног факултета, раширио је руке:

- Не туците децу, удрите мене!

Чуварима реда није требало двапут рећи. Професор се срушио у прашину.

Раде Кузмановић је покушао да одбрани професора Љубу Тадића:

- Немојте, другови, то је професор Тадић!

- Зато га и бијемо!...

- Другови, станите, ја сам заменик секретара!...

После ових речи заменик секретара Универзитетског комитета СК, друг Раде Кузмановић, освестио се тек у земунској болници.

ЛАЗАР Николић, човек из плавог ешелона, један је од ретких милиционера који је пристао да сведочи о догађајима код подвожњака:

- Туча је кратко трајала, али је била жестока.Ја сам гледао на сат: све је било готово за непуних пет минута. Моје колеге су биле љуте због изазивачког понашања студената претходне ноћи. Они су нас псовали и гађали камењем. И ону недужну децу бригадисте. Само из моје групе осморица су била тешко повређена, а сећам се да је најтеже прошао неки Вукосављевић.

За све је крив неки жућа, мали пегави студент. Он је стално подбадао и хушкао остале.

Кад је почела гужва Милош Минић је једини остао међу студентима. Чуо сам касније да је кренуо да тражи своју ћерку. Један мој колега из Суботице, који је дошао као испомоћ, кренуо је на Минића: Шта тражиш, прдекане!. Претходне ноћи ми смо се шалили са тим декан - прдекан. На месту где је добио ударац, на глави, одмах је искочила велика чворуга, као у цртаним филмовима.

На крају покупили смо све ствари и делове гардеробе студената, натоварили на неку запрегу, коњску, и послали у Студентски град.

ПОСЛЕ сукоба код подвожњака, неколицина политичара упутила се заједно са студентима ка Студентском граду. Испребијани и увређени студенти опколили су Бранка Пешића. Градоначелник се нашао у небраном грожђу: једни су му показивали модрице и чворуге, други окрвављене главе.

- Пуцајте у моје груди! Шта хоћете од мене?! - бранио се Пешић, раздрљивши кошуљу.

- Ја сам на вашој страни! Дајем вам реч да ћу после подне доћи на ваш збор и саопштити имена одговорних људи за овакво брутално понашање! - обећао је Милош Минић.

На послеподневном збору Милош Минић се није појавио.

Али зато се појавио Петар Стамболић, тада први човек СК Србије. Он је био јасан:

- Не знате шта радите! Размислите добро коме ово служи!

Невероватно, али после ових речи проломио се аплауз. Млади људи, научени у школи, и на све друге начине, да је руководилац - руководилац, по неком аутоматизму почели су да пљескају.

У том часу Петар Стамболић је устао и напустио састанак. Док је ишао низ степенице, према свом "мерцедесу", студентима је допро до свести прави смисао Стамболићевих речи. Тек кад је отишао - зачула се вика, вриска и звиждуци.

У МЕЂУВРЕМЕНУ, у Друштвеном клубу Првог блока одржан је састанак Акционог одбора, на коме су, поред Минића, Пешића и Стамболића, присуствовали Драги Стаменковић, Ћурица Јојкић и још неколико градских функционера. Договорено је да тројица студената, Владимир Глигоров, Миодраг Перовић и Рајко Павићевић, уобличе и прецизирају студентске захтеве.

У једном тренутку, изнервиран и притешњен аргументима, Петар Стамболић је треснуо песницом по столу и узвикнуо:

- Уосталом, шта хоћете? Ми смо ову власт крвљу стекли, и без крви је не дамо!

Ови наступи Петра Стамболића нису били његов лични појединачан став: таква је била општа атмосфера међу многим политичарима.

У АРХИВАМА је сачувана писмена изјава професора Лазара Трифуновића, професора Историје уметности и тадашњег управника Народног музеја, коју је, како пише, дао под моралном и партијском одговорношћу. Трифуновић описује састанак у Градском комитету СК Београда са директорима неких културних установа (4. јун 1968, 13.30 часова), на коме је речено да су неки захтеви студената сасвим прихватљиви, али да је цела акција прерасла у покрет уперен против нашег система. Трифуновић пише: Том приликом друг Александар Бакочевић је децидирано изјавио: "Револуција је крвљу добијена, Револуција ће се крвљу бранити".



КО ЈЕ НА КОЈОЈ ЧУКИ БИО

ПОСЛЕ одласка политичара из Студентског града, по договору, тројица студената, Владимир Глигоров, Миодраг Перовић и Рајко Павићевић, сели су да уобличе и прецизирају студентске захтеве.

- Ти захтеви нису никакво херојско дело неког од нас. Ми смо само уобличили оно што су студенти већ захтевали, ништа ново нисмо измишљали. Тада први пут спомињемо право збора ијавних демонстрација. Касније се тај захтев губи. Ко год каже супротно - није истина. То вам је као на Сутјесци, ко је на којој чуки био! - рекао је неку деценију касније др Владимир Глигоров.