У сусрету блиске врсте, код подвожњака на Новом Београду, до споразума између професора и студената и милиције никако није могло да дође. И једни и други чврсто су остајали при своме: студенти да прођу према граду, а милиција да их у томе спречи. Стварала се експлозивна атмосфера. Била је потребна само искра да плане сукоб.

У једном тренутку студентска маса бучно и весело реагује. Поздравља старог револуционара и учесника Шпанског грађанског рата Вељка Влаховића, који је у то време први човек Савеза комуниста у Београду. Са њим су пристигли Милош Минић, председник Скупштиме Србије, и др Мирослав Печујлић.

- Заорило се из хиљаду грла: "Вељко, сети се младости! Сети се Шпаније!" Двојица студената пришла су са заставом Вељку Влаховићу и дали му је у руке. Маса је поново почела да скандира: "Вељко, води нас!" Тог тренутка Вељку су грунуле сузе на очи - сведочио је др Жарко Булајић.

ДВОТОНАЦ шофера Лазе, који се придружио студентској колони код "Фонтане", зачас је претворен у говорницу. На камион се попео Вељко Влаховић:

- Слажем се с вама и са пјесмом коју пјевате! Али шта то значи - не скренути с пута? Ако идемо према социјализму, треба да знамо куда идемо и зашто идемо.

Маса је одговорила:

- Знамо, знамо!

Прекидан поклицима студената, Вељко Влаховић је наставио:

- Ваши захтјеви у погледу самоуправљања су оправдани. Али ја вас лијепо молим, изаберите своје представнике, делегацију која ће образложити то што тражите. Ја вам обећавам да ће руководство земље о томе расправљати!

РЕЂАЛИ су се говорници. Али ту више нико никога није слушао. Милош Минић је покушавао да убеди једну групу студената да изаберу делегацију која ће заједно са функционерима спровести истрагу и утврдити одговориост за брутално понашање милиције претходне ноћи.

- Гарантујем вам да нико од надлежних није издао наређење да се пуца и да се туку студенти - уверавао их је председник Скупштине Србије.

У једном тренутку неко из редова студената предложио је да се мирне демонстрације одрже испред зграде СИВ-а. Функционери су то одбили.

Дошло је до кратког затишја. На обе стране текле су кратке консултације.

После тога је договорено да група студентских представника оде до Вељка Влаховића и изнесе му основне захтеве.

ИЗДВОЈИЛА се група од десет-петнаест студената, међу којима су били Ђуро Ковачевић, председник Савеза студената Југославије, Слободан Анђић, Ратко Бутулија, Владимир Глигоров, Владимир Мијановић, Раде Кузмановић, Ђорђије Вуковић... С друге стране били су Вељко Влаховић и Милош Минић. Доцније им је пришао и Стеван Дороњски.

- Да чујем, какви су ваши захтјеви? - питао је Вељко Влаховић.

Одједанпут, углас, почело је да говори више студената:

- Пре свега, треба да пустите све ухапшене, па онда да разговарамо - гневно је рекао Влада Револуција.

- То је већ урађено, Пуштена су чак и тројица која су тамо била због пијанства - одговорио је Милош Минић.

- Добро, али зашто нам не ослободите пролаз да мирно идемо за Београд или бар до СИВ-а? - питао је један од студената.

- Ја немам ништа против тога. Али ваше незадовољство може да искористи непријатељ. Да ли сте спремни да спријечите те елементе?

- Јесмо!

- Најбоље је да ви по факултетима јасније формулишете ваше захтјеве - узвратио је Вељко Влаховић. - Ја сам организовао највећи штрајк прије рата. Ево га Милош Минић, он је био са мном у акционом одбору. Али тај штрајк ми смо припремали мјесец дана и тачно смо знали шта хоћемо.

ДОК је овај разговор трајао, знатан број и студената и милиционара поседао је на утрину око подвожњака.

- Нас двадесетак студената и исто толико милиционара, који смо били са десне стране, сели смо. Били смо уморни и ми и они. Нисмо спавали целу ноћ. Пошто је нестало дувана, нисмо имали где да га купимо, и милиционари су нам давали своје цигарете. Ја сам једном брки попушио скоро пола пакле "ловћена". После, кад је почела туча, тај брка и његови другови су отворили кордон рекли: "Бежите, кукала вам мајка!" И ми смо стварно побегли кроз тај кордон а да нас нису ни пипнули - причао је пред смрт Слободан Дурутовић Дурут, у то време лектор у редацији "Студента".

У ишчекивању резултата преговора студентских представника и функционера, маса демонстраната са леве стране се заталасала. Кордон милиције покушава да одбаци студенте. И тада, неочекивано, чула се команда: Удри! Полетеле су бомбе сузаваца.

Према свим сведочењима, био је то стравичан призор.

У ПРВОМ ванредном броју "Студента", који се појавио сутрадан на београдским улицама, Кемал Курспахић, уредник репортаже у том листу, пише:

"... Док су студенти очекивали резултат преговора, понашајући се при томе достојанствено и не провоцирајући милицију, однекуд је одјекнула наредба (Удри по њима!), и на студенте се одједном оборила груба сила. Овакав бруталан напад милиције био је сасвим непотребан. Истина, маса демонстраната се с времена на време померала, потискујући за метар-два кордон плавих шлемова, али код подвожњака су биле концентрисане толике милицијске снаге да им од студената заиста није претила никаква опасност.

"НА СВЕ стране почеле су да севају палице; оне су се немилосрдно спуштале час на леђа, час на главе демонстраната, од којих су се многи одступајући, нашли на земљи.

"То се догодило и аутору ових редова. Са још десетак колега нашао сам се на плочнику, и док смо се дигли, сустигла нас је милиција ударајући нас где је и како је стигла. Тада сам добио два ударца палицом по леђима, од чега сам поново пао на плочник. Свуда око мене лежали су повређени студенти, а једна девојка је беспомоћно јаукала док су је два милиционара, онако оборену у прашину, немилосрдно млатила. За онима који су успели да устукну пред монструозним нападачима остали су у прашини обућа, делови одеће, ташне и документа.

"У ТОМ бесомучном батинању и гажењу студената који нису могли да пруже било какав отпор, многи демонстранти, међу којима и професори Универзитета, тешко су повређени.

"У песку крај пута нашао сам колегиницу са Правног факултета. И док смо, обоје храмљући, покушали да измакнемо за осталима - сустигла нас је нова група милиционера.

- Шта се вучете, трчите! - терали су нас, иако смо се обоје једва вукли путем (не покушавајући да се успротивимо вољи народне власти).

"Један од њих опсовао ми је мајку и приметио како нисам добио довољно батина, на шта ме је други два пута снажно ударио палицом по врату."


ОДБИЈ, БАГРО СТУДЕНТСКА

ЈЕДАН милиционар нуткао је цигаретама студенте. Био је врло пријазан човек. Пушио је зелену нишку "мораву" без филтера. Ја никад нисам могао да пушим цигарете без филтера, али њега нисам хтео да одбијем. Толико је то био фини човек. Жалио се како тешко живи: жена без посла, двоје деце, станује у влажној бараци у Земун пољу. Кукао је на скупоћу и на оне што пљачкају друштвену имовину. Али кад је пала наредба "удри", тај фини човек наједанпут се преобразио. Зграбио је пендрек и процедио кроз зубе: "Одбиј, багро студентска! Тај ми је пребројао сва ребра! - остало је записано у белешкама покојног песника и новинара "Вечерњих новости" Милана Лалића.