ПОД утиском студентског гнева, оцењујући да је ситуација више него озбиљна, др Жарко Булајић, секретар Универзитетског комитета, сазива састанак политичког актива Београдског универзитета. У цик зоре, у Балканској 4 окупили су се скоро сви декани, чланови Универзитетског комитета, бројни студентски руководиоци, чланови Акционог одбора, новинари "Студента", повређени демонстранти.

- Предлажем да Универзитет ступи у седмодневни штрајк - рекао је Алија Хоџић.

- Ми треба да пружимо пуну подршку студентима и да осудимо нечувену репресију над нашом децом - казао је др Тома Бунушевац.- Видите шта су ми учинили - узвикнуо је један од претучених студената, показујући маснице од пендрека и сломљену носну кост.

- Другови, хајдемо у Студентски град да студентима пренесемо нашу подршку - закључио је састанак др Жарко Булајић.

За то време, у Студентском граду атмосфера је колико-толико нормализована. Пристигли су сви ухапшени студенти. Око четири ујутру је оспособљена радио-станица и јављено је да ће у осам сати бити одржан митинг...


НА МЕСТУ где се данас налази Дом културе слегло се близу десет хиљада студената. На транспарентима је писало: "Пуцали су на нас", "Доле шеф убица - Бугарчић", "Имамо ли устав". Један студент, чија је глава била умотана завојима, носио је паролу: "Ја сам претучен".

- Ми професори смо уз вас. Огорчени смо због нечовечног насртаја милиције! Зар су морали да употребљавају оружје!... Одлучили смо да се испити на целом универзитету одложе занедељу дана - рекао је у свом говору др Тома Бунушевац.

Говорили су и др Јован Глигоријевић, проректор, др Владимир Рашковић, декан Економског факултета, др Жарко Булајић. Од студената на импровизованој говорници једног балкона женског блока појавили су се Ђорђије Вуковић, Владимир Глигоров, Раде Кузмановић, Слободан Вујовић...

"Атмосфера је била паклена. Мени су у Градском комитету рекли да студенти нипошто не би смјели доћи у град и да их у тој намјери, по сваку цијену, спријечимо. Градски функционери су се страшно бојали студената. Страховали су да не дођу у град, да се то послије не прошири, и ко зна у шта би се све изродило. Зато смо се Раде Кузмановић, који је био мој замјеник, и ја, договорили да овако наступимо на митингу: нека се демонстрира на лицу мјеста, нека се ту псује и виче, нека се деру колико хоће, али да не иду за Београд. Међутим, њих бог није могао убиједити", сведочио је др Жарко Булајић.


И ВЕЋИНА професора је говорила у том духу. Али професор Пољопривредног факултета др Радојица Кљајић позвао је студенте да крену за Београд. Његов позив маса је дочекала са овацијама.

Предраг Богдановић Ци, студент књижевности, поред оптужби на рачун милиције, тражио је да се хитно пусте на слободу сви затворени студенти и, сасвим конкретно, да свим претученим и повређеним колегама буде плаћена одштета.

Говорило се о незапослености, незаконитом богаћењу, тешком положају радничке класе. Говори су прекидани аплаузима и узвицима:

"Студенти - радници", "Ми смо синови радног народа", "Доле социјалистичка буржоазија"...

Сви говорници бацали су на милицију дрвље и камење. Били су гневни због изјаве представника СУП-а да милиционери нису употребили ватрено оружје.

- Ко је онда пуцао! Откуд студентима пиштољи?!

Ове речи пропраћене су аплаузима и узвицима против Николе Бугарчића.

Спомињана су имена тешко повређених и рањених. Златко Лозић је рањен у обе ноге, Драгутин Савић је погођен у кук, Миленку Станићу нанете су тешке повреде палицама по лицу и телу...

РАЗВОЈ догађаја говорио је да студенте ништа не може да одврати од намере да крену за Београд. Хтели су да на Тргу Маркса и Енгелса одрже митинг.

"Кад их већ нисмо могли одвратити од намјере да иду за Београд, онда смо ријешили да се иде организовано. На чело колоне стали су чланови Универзитетског комитета, декани и професори. Ја сам добио задатак да зовем Бранка Пешића и Сима Затезала и да им јавим како стоје ствари. Казао сам им да ће студенти мирно проћи и да би, по мом убјеђењу, најбоље било да се они пусте у град. Обојица су ме саслушала, али нису рекли ни да ни не", испричао је др Жарко Булајић.


ПОВОРКА је кренула ка подвожњаку. Договорено је да се иде достојанствено, да редари обезбеђују колону, да не дозволе евентуалним изгредницима са стране да се убацују. Напред је била Титова слика, па партијска и државна застава.

Певана је химна "Друже Тито ми ти се кунемо"...

"Послије су измислили да се пјевало нешто друго, а то није тачно! Ја сам то Титу детаљно причао. Слушао ме је врло пажљиво. Кад сам му рекао да смо ишли пјевајући пјесму 'Друже Тито ми ти се кунемо'... он је извадио хавану из уста и насмијао се. Каже: 'Јесте, јесте, тако смо и ми радили прије рата. Дигнемо демонстрације и кад жандарми крену на нас ми онда вичемо: Живио краљ'", са сетом се присећао тог јунског дана др Жарко Булајић.


ПЕВАЛЕ су се "Интернационала" и "Бандијера роса"...

Код Фонтане поворци студената испречио се камион, двотонац, марке "фијат". Шофер Лаза кренуо је да за рачун своје фирме довезе неку робу:

- Куда ћете, студентаријо?

- Да демонстрирамо испред Скупштине.

- Могу ли са вама?

- Хајде, шта чекаш!

И за тили час камион се придружио колони, а на приколици су се начичкали студенти. Најгрлатији су били песници млађе гарде Радомир Андрић, Милисав Славко Пешић и Милан Лалић.


КОРДОН милиције у облику ћириличног слова П блокирао је пролаз код подвожњака. Шлемови су се пресијавали на сунцу. Пругом се кретала, горе-доле, композиција теретног воза. Читав простор надлетао је један хеликоптер.

- У обичном животу један милиционер је ћелав, други дебељушкаст, трећи витак и леп. Али, ту код подвожњака, под шлемовима, са пендрецима у рукама, сви су ми изгледали исто. Као хиљаду браће близанаца - остала је забележена опаска Ђорђија Ускоковића.


С ДРУГЕ стране подвожњака било је паркирано мноштво великих теретних камиона. Обронком пруге је шетао републички министар за унутрашње послове Славко Зечевић.

Колона професора и студената се зауставља. Траже пролаз. Милиција неће да разговара о томе. Ишчекивање траје десетак минута. Одједном, отвара се кордон милиционера и појављују се функционери из града и Републике: Драги Стаменковић, Бранко Пешић, Симеон Затезало...

Драги Стаменковић узима мегафон и покушава да говори:

- Другови, апелујем на вас! Предлажем да седнемо и да разговарамо. Из масе се чуо узвик:

- Доста смо седели! Склоните милицију, пустите нас да пређемо!

ПРЕМА сведочењу Томислава Петернека, познатог фото-репортера, Бранко Пешић је узвраћао:

- Нећемо вас пустити! Само преко мене мртвог можете прећи у Београд да уништите оно што смо ми створили!

До дијалога и споразума никако није могло да дође. И једни и други чврсто су остајали при своме: студенти да прођу према граду, милиција да их у томе спречи. Стварала се експлозивна атмосфера. Била је потребна само искра да плане сукоб.


ПРВИ АКЦИОНИ ОДБОР

У НОЋИ између 2. и 3. јуна, у соби број 7, Првог блока у Студентском граду изабран је први Акциони одбор студената: Предраг Богдановнћ Ци, Ђорђије Вуковић, главни уредник "Студента", Раде Кузмановић, заменик секретара УК СКС, Слободан Вуковић, секретар Универзитетског одбора Савеза студената, Рајко Павићевић, уредник "Студента", Миодраг Перовић, председник студената Студентског града.