ПОСЛЕ избијања првих чарки испред Дома културе Нови Београд, јер за студенте није било места у сали за приредбу "Караван пријатељства", под покровитељством "Вечерњих новости", редари и бригадисти покушавају да летвама растерају студенте. Представа се прекида и почиње општи метеж. Не зна се ко кога бије.

Студенти се повлаче према Студентском граду и одатле каменим коцкама гађају бригадисте и милицију. Раднички универзитет је демолиран.

Око поноћи појављује се милиција у шлемовима. Палице севају на све стране. Стижу и ватрогасна кола. Милиционари шмрковима растерују студенте.

- У општем хаосу неко ме је обавестио да ме хитно тражи Радован Лукић, председник Омладине Србије. Он је захтевао да преко радио-станице покушам да умирим студенте. Та идеја ми се није допала, јер сам се плашио да укључивање станице у сасвим неуобичајено време може да изазове још већу пометњу. То се касније показало тачно. Све живо изашло је из својих соба и одједанпут је Студентски град почео да ври. Пронео се глас да је један студент убијен! Маса од две-три хиљаде студената, неконтролисано и гневно, кренула је на милицију - присећа се тих дана Ђорђије Ускоковић, главни уредник радио-станице у Студентском граду.

У СИЛОВИТОМ налету студенти су растерали милиционаре и запосели ватрогасна кола. На скверу, пред три хиљаде студената, говорници се пењу на ватрогасна кола и држе ватрене говоре. Дају се разни предлози. Сви спомињу брутално понашање милиције. Поред ових негодовања истичу и лоше појаве у нашем друштву: социјалну беду, низак стандард студената, незапосленост, бујање бирократског апарата...

Предраг Богдановић звани Ци, тада студент књижевности, данас познати песник, пење се на ватрогасна кола и патетично узвикује:

- Будимо достојни наших париских колега! Формулишимо наше захтеве и уручимо их нашим посланицима у Скупштини! На Београд!

Маса бурно одобрава сваки његов предлог.

Око поноћи поворка демонстраната креће према граду.

ТЕ ДАЛЕКЕ 1968. године географија Новог Београда се битно разликовала од данашње. Железничка пруга ишла је другом трасом, а станица Земун је била код хотела "Југославија"... Једини пут за Београд ишао је испод подвожњака који се налазио на месту где је данас насеље ЕНЈУБ. Код подвожњака, између Скупштине општине Нови Београд и зграде СИВ-а, студенте дочекује кордон милиције дугачак око педесет метара.

Две делегације студената покушавају да преговарају са милиционерима. Милиција одбија било какве разговоре. Захтев је изричит, студенти се морају вратити у своје собе.

Студенти не желе да се врате натраг. Пошто је Нови Београд још велико градилиште, камења и цигала има на све стране. Почиње узајамно каменовање. Студенти користе цигле, милиционери камење са железничке пруге.

ЧУЈУ се пуцњи из ватреног оружја и проноси се глас да је један од студентских парламентараца рањен. На то студенти пале ватрогасна кола и гурају их низбрдо према подвожњаку. Паљење кола било је знак да са подвожњака и из зграде Општине Нови Београд милиција јурне на студенте. Маса студената почиње да бежи. Једни грабе кроз пешчане наносе ка Сави, други кроз шипражје ка Дунаву...

Када је свануло јутро, житељима Новог Београда који су кренули на посао указао се необичан призор. Утрине око подвожњака биле су прекривене ципелама, јакнама, женским ташнама, деловима одеће. То су били трагови синоћњег обрачуна између милиције и студената. Наравно, Новобеограђанима није било тешко да закључе ко је у том обрачуну извукао дебљи крај.

Та слика поновиће се још једном - током тог истог дана!

НА ЛЕДИНИ крај подвожњака остала нова студентска гардероба...

- Натоварили смо то све на једна коњска кола и послали за Студентски град - испричао је један милиционер. Сутрадан, на последњој страници ванредног издања "Студента" могао се прочитати овај виц:

"Питали једног човека да ли ће дати сина на студије. Нећу! Могу и сам да га бијем!"

- Била је то морална и поетска побуна! Ја сам мислио да сањам. Нисам веровао да је то истина. Нико од нас није могао да схвати да комунисти туку комунисте! - записао је у својим сећањима Милан Лалић, књижевник и новинар "Вечерњих новости", ондашњи студент филозофије, преминуо 1991. године.

ДАНАС многи мисле да студентска побуна касније не би добила тако драматичан вид да милиција није употребила палице.

- Ја сам и пре рата учествовао у студентским демонстрацијама и долазио у сукоб са жандармеријом, али нешто слично овоме што се догађало у Новом Београду никада нисам доживео! - рекао је након обрачуна милиције са студентима проректор Београдског универзитета др Тома Бунушевац.

ТЕ НОЋИ многи нису спавали.Студенти су видали ране - једни у Студентском граду, други по болницама, трећи у затвору.

У милицији су састављали званично саопштење у коме ће студенти бити искључиви кривци за претходне догађаје.

Политичари су лупали главу како да студентска побуна не добије шире размере.

У Студентском граду је кључало као у котлу.

У свим собама била су упаљена светла. Наоколо се орило од песме, псовки, протеста и неартикулисаних узвика.

Био је то урнебес који је немогуће речима описати. Сва незадовољства која су се годинама таложила, избијала су сада кроз један крик или једну реченицу. Из павиљона Студенског града допирало је: Уа батинаши!, Радници - студенти!, Доле, убице!, ...Хоћемо посао...

ГРУПА пребијених и разјарених студената покушала је да продре у радио-станицу Студентски град. Хтели су да позову све житеље Студењака да поново крену у Београд. Свуда је брујало како је један студент убијен.

У страху од тешких последица, уредници су онеспособили радио-станицу.

Око два ујутро неколико милицијских патрола долази из правца Бежаније. Милиционери пуцају у ваздух и растерују групе студената које су се окупљале око мензе.

У међувремену, активисти из Студентског града телефоном обавештавају студентско руководство о драматичним збивањима на Новом Београду. Председник београдских студената Петар Игњатовић у првом тренутку не схвата озбиљност ситуације:

- Не претерујте! Ујутро ћемо то средити.

- Слушај, Перо. Ствар је озбиљна! Обавести о свему Жарка Булајића! Предузмите нешто, овде ће бити Косово!...

ЈЕДАН бели "пежо", у то време се примицао Студентском граду. За воланом је био Миладин Шакић, заменик градоначелника Бранка Пешића, а поред њега др Жарко Булајић, секретар Универзитетског комитета Савеза комуниста.Њихов задатак, по налогу Бранка Пешића.

- Зауставили смо се на скверу. Ја сам хтео да уђем и поразговарам са студентима. Али чим су нас угледали, студенти су почели да вриште и да са балкона избацују столице, ормаре, кревете, флаше. Прогласили су нас агентима. Унутра се није могло, осим да човек ризикује живот. Ушли смо у аутомобил и кренули назад. Уто је неко бацио камен. Флашу, шта ли, и потпуно улубио кров Шакићевог новог "пежоа"! - сећао се те ноћи др Жарко Булајић.



ПОНИЖЕЊЕ И ГАЖЕЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА

БАТИНАЊЕ су студенти доживели као велико понижење и грубо гажење основних људских права. Тај чин их је ужасно погодио. Зато ће један од основних захтева, од којег студенти до краја нису одступили, бити смењивање тројице секретара за унутрашње послове - Николе Бугарчића, Славка Зечевића и Радована Стијачића.