КАДА је у Варшави и Кракову планула студентска побуна и када је пољска бирократија брзо и сурово раскрстила са слободоумним идејама својих академских грађана, одмах се реаговало и у Београду.

Студенти и професори београдског Филозофског факултета одржали су у знак солидарности са колегама из Пољске неколико зборова и упутили званичан захтев да се прогоњени професори, истакнути марксистички мислиоци, Колаковски, Бауман, Баћко и Моравски позову на Београдски универзитет. Овај захтев, као што се могло очекивати, наишао је на жестоко противљење и осуду.

НА УНИВЕРЗИТЕТУ око овог питања сучелиле су се две струје. Политичке организације и универзитетски органи су сматрали да је то директно мешање у унутрашње ствари Пољске. Они су оштро осудили настојања која су долазила са Филозофског и Филолошког факултета, четири академије (у то време уметнички факултети су се звали академије), из редакција "Студента" и "Видика" и радио-станице Студентски град.

Нарочито су се сукобили Универзитетски одбор Савеза студената, на чијем је челу био Петар Игњатовић, и редакција листа "Студент", коју је водио Ђорђије Вуковић.

Судећи према текстовима из "Студента", међу студентском омладином се нешто кувало.

Шта раде студенти? Спремају ли још нешто сем испита? Како се осећају? Ево питања која многе (сада) код нас увелико интересују, питања која се не постављају без извесне стрепње... (из уводника главног уредника "Студента" од 21. маја 1968).

ПРВОГ дана јуна Савез студената Београда организује округли сто на тему "Студентски покрет данас". Каква случајност!

Учествују: Вељко Влаховић, др Мирослав Печујлић, др Будимир Шошкић, Латинка Перовић, Бора Павловић, др Љуба Тадић, др Светозар Стојановић, Коста Чавошки, Ђорђије Вуковић, Алија Хоџић и још многи знани и незнани. Студенти су одлучно захтевали да се дефинише став југословенске политике према правцу будућег развоја друштва. Каква је наша идеолошка позиција? Шта је то што Југославија жели да изгради?

Студенти су истицали да у земљи постоји огроман број неписмених, стотине хиљада незапослених, све више социјалних емиграната, сиротиње. Питали су да ли је то она земља коју су наши истакнути револуционари обећавали.

Говорио је и Вељко Влаховић, доста умирујуће:

- Ми смо заиста наивно веровали да је такво друштво, без неправди и класних разлика, могуће брзо изградити. Али очигледно је да смо се преварили. То није тако лако могуће.

БИЛА је субота, 1. јун, пре подне. А већ сутрадан, у вечерњим часовима, доћи ће до првих нереда и отворене побуне београдских студената...

Мада је било очигледно да се нешто иза брда ваља, већина политичара није схватила озбиљност расположења на Универзитету, а још мање су очекивали демонстрације. Више је него индикативно да је за 3. јун 1968. још раније заказана седница Извршног комитета ЦК СК Србије о стању на Универзитету. Партијским функционерима је, међутим, остало да са десетог спрата зграде ЦК, где је данас тржни центар "Ушће", гледају како студенти продиру према подвожњаку. Стање на Универзитету, како је гласио дневни ред, већ се догодило!

ТРЕЋЕГ јуна, тачно у четири сата ујутро, спикер Радио Београда Бранислав Сурутка је својим леденим гласом, како су неки приметили, без иједног дрхтаја, прочитао Танјугово саопштење:

"Вечерас је у Новом Београду дошло до озбиљних инцидената када је већа група студената покушала да провали у новобеоградски Дом културе где се одржава приредба, Караван пријатељства, за бригадисте који раде на изградњи Новог Београда... Мале милицијске снаге покушале су да заштите бригадисте пред грубим насртајем једне групе изгредника, служећи се шмрковима за воду. Изазивачи нереда су се упутили према подвожњаку у Новом Београду... Они су успут демолирали неколико путничких аутомобила и отели један камион-цистерну коју су, дошавши до подвожњака, запалили и гурнули према милицији. Том приликом је милиција употребила палице да би растерала изгреднике и ослободила приступ запаљеној цистерни. Чула се пуцњава, али, како изјављује начелник Секретаријата за унутрашње послове Скупштине Београда Никола Бугарчић, милиција није испалила ниједан метак.Повређен је известан број милиционара и учесника у нередима."

У ИСТО време спикер једне друге радио-станице драматичним гласом покушавао је да умири своје разјарене колеге. Био је то спикер радио--станице Студентски град.

Те ноћи у највећем академском насељу на Балкану нико није спавао. Сви су били на ногама. Било је много модрица и окрвављених глава. Чули су се јауци повређених и помешани звуци сирена Хитне помоћи, милицијских и ватрогасних кола.

Чули су се узвици: "Идемо пред Скупштину!, Доле, црвене убице!, Уа, батинаши!".

А све је заправо почело веома безазлено.

Тог дана "Вечерње новости", као покровитељ забавне ревије "Караван пријатељства", заказале су генералну пробу приредбе која је требало да обиђе Југославију. Било је предвиђено да се проба одржи у насељу омладинске радне акције, у непосредној близини Студентског града.

ЦИНИЦИ данас тврде да је ривалитет између "Вечерњих новости" и "Експрес Политике" крив за студентску револуцију. Годинама ова два листа надметала су се у организовању баснословних наградних игара и гламурозних манифестација.Тада су се такмичили у томе ко ће организовати раскошнију и атрактивнију забављачку параду. Тако су "Вечерње новости" смислиле пандан "Песми лета" иза које је био "Експрес" и која је годинама харала по Југославију. За ту прилику "Новости", да би сустигле конкуренте, и да би све било на светском нивоу, ангажовале су чувеног итало-југословенског шоу-мајстора Антона Мартија.

Али, представа која је уследила добила је пре хичкоковски него мартијевски ток.

Званично се тврди да је проба представе пребачена у салу Радничког универзитета Нови Београд због опасности од кише. Међутим, Миодраг Продановић, члан Главног штаба радне акције, доцније ће рећи да је приредба одржана у сали на изричити захтев редитеља Антона Мартија.

МЕЂУТИМ, ни организатор ни руководство радне акције нису о измени обавестили студенте. Да невоља буде већа, изненада нестаје струја у Студентском граду.

- Тај нестанак струје је веома значајна чињеница. Био је јун, страшна запара, владала је предиспитна грозница. Многи којима ни накрај памети није било да излазе те вечери из својих соба, обрели су се испред зграде Радничког универзитета. А у сали је било само четири стотине места. (Ђорђије Ускоковић, главни уредник радио-станице Студентски град.

НЕШТО пре 20 часова бригадисти улазе у салу. Места више нема. Студентима и грађанима Новог Београда, који тврде да имају купљене карте, редари и бригадисти не допуштају да уђу у салу. Нико не покушава да окупљеној маси разложно објасни у чему је проблем. Чују се само осорни гласови: Одбиј...

Избијају прве чарке. Редари и бригадисти покушавају да летвама растерају студенте. Стижу милиционaри али не успевају да успоставе ред. Представа се прекида и почиње општи метеж. Не зна се ко кога бије...


СЛАБА ВАЈДА ОД КОМУНИЗМА

НА округлом столу, на тему "Студентски покрет данас", Вељко Влаховић је сликовито препричао један свој разговор са неким рударом за време Шпанског грађанског рата.

- Да ли ће кад победи комунизам бити рудара?

- Па, наравно да ће бити.

- Е, онда је слаба вајда од ове наше борбе. Рудар и даље остаје у својој рупи, доле, а неко други ће увек бити горе! - завртео је сумњичаво главом рудар.

СУТРА: Одлука је пала - идемо на Београд