ЈЕДАН Стендалов јунак мирише цвеће, шета, уздише и мисли на своју драгу. А из даљине допиру топовске канонаде. Он нема појма да се управо одиграва најважнији догађај његовог времена: битка код Ватерлоа. Млади из Југославије, већ далеке 1966, пред кризом друштва која се наслућивала, нису желели да личе на тог Стендаловог јунака! У томе је било неке поезије! Да ли је то била поезија бесмисла?

- Убили су бога у нама. То је био свиреп обрачун са генерациjoм која је хтела да мисли својом главом - испричао је својевремено Ђорђије Ускоковић, тада студент социологије.

- 'Ајде море! Од неколико модрица не треба правити драму - рекао је Никола Бугарчић. Два човека - два виђења истог збивања. Ђорђије Ускоковић је преживели шездесетосмаш, један од оних који су добијали маснице.

НИКОЛА Бугарчић је тада био на челу колоне оних који су носили шлемове и држали пендреке. Студентска побуна из 1968. године и данас изазива подељена мишљења. За једне је то била реакционарна политичка завера у коју су своје прсте умешале чак и тајне силе споља. За друге је то бунт младих против нехуманог и неправедног света који су створили њихови родитељи.Дабоме, догађаји из 1968. године званично у Брозовом режиму нису били забрањена тема. Ипак, научна монографија о шездесет осмој, коју је написао др Небојша Попов, није се свидела ни јавном тужиоцу ни судијама Окружног суда у Београду. Забрањен је и "Испљувак пун крви", дневник јунских догађа режисера Живојина Павловића. Чак и књига новинара Мирка Арсића и Драгана Марковића, која је рађена по наруџбини Централног комитета СК Србије, пошто је штампана у Нишу, скоро годину дана чекала је да се јавни тужилац смилује и одобри штампу. Километри филмске траке које је пре педест година снимио Душан Макавејев покрио је вео заборава...

ШТА се збило шездесет осме? Шта су забележили и написали савреминици тог врелог јуна:

- Основни разлог данашњег немира на универзитетима јесте у томе што се омладина није помирила с тим да је перспектива југословенског друштва у будућности мутно замагљена и изгубљена. (др Милорад Екмечић, "Лица", Сарајево, бр. 8-9. јун - јул 1968.)

- Ови догађаји говоре о томе да омладина и студентска омладина показује велики интерес, али и велику необавештеност за многе аспекте и проблеме и да истовремено може да буде некад и заведена демагошким и лаким паролама. (Драги Стаменковић, "Борба", Београд, 8. јуна 1968.)

- Не може се тек тако запалити цистерна која кошта 80 милиона, а да за то нико не одговара. (Дража Марковић, "Борба", Београд. 8. јуна 1968.)

- Посебно истичемо да се студенти не боре да би поправили свој положај у друштву, него да се поправи друштво. (Закључци Збора студената, наставника и радника Машинског факултета у Новом Саду).

- Могу да кажем да сам сретан што имамо такву омладину која се показала зрела. (Тито у говору преко Телевизије Београд 9. јуна 1968.)

- Шта може омладина против државе, полиције, организације? Може да изађе на улице и да добије батине! - јетко је закључио др Драгољуб Мићуновић, много, много пре 5. октобра и много пре него што је основана Демократска странка.

У СТВАРИ, има право професор Екмечић кад каже да млади нису пристали да затворених очију и ћутке пролазе крај судбоносних процеса који су се одвијали пре четрдесет година.

Нису хтели да личе на оног Стендаловог јунака који заљубљен шета мислећи на своју драгану, док из даљине допире канонада топова. Тек је касније сазнао да је то била канонада на Ватерлоу, једном од значајних попришта људске историје.

Јунски догађаји преплићу се са временом када се већ осећају неке последице привредне реформе. Почињу жустре дебате о социјалној неједнакости. Долази до првих ликвидација неуспешних предузећа, радници остају без посла. Први возови наше радне снаге крећу ка трулом Западу. У штампи се лансирају нове пароле: Немамо сви исте стомаке. Против уравниловке, тржиште је једини и најбољи судија.

Био је то шок за друштво навикнуто на хармоничну теорију радног народа, по којој смо сви једна сложна и солидарна заједница.

ЖИВОТНИ стандард видљиво опада. Плате у друштвеном сектору су све мање. Професорске нарочито. Пензионери једва крпе крај с крајем.

Млади све теже долазе до посла.

Уопште, многи имају осећање сувишних људи. Непуних десет година након доношења најпрогресивнијег Програма СКЈ, циљеви који су у њему формулисани као да су сасвим гурнути у страну.

Истовремено је текла и извесна политичка либерализација. Расправе о правцима развоја социјализма, како се тада говорило, постајале су отвореније и и слободније.

- Не ради се само о отпуштању радника у фабрикама, о штрајковима, иако баш то највише подстиче на узбуну. По мом мишљењу, много је значајније да је у последње време изгубљена перспектива будуће изградње целог друштва. (Др Милорад Екмечић)

Међу београдским студентима нагло постају популарне идеје светског студентског покрета. Нарочито се читају књиге Маркузеа и Рајта Милса, али и других критичких филозофа. Идеје нове левице и њене демократске алтернативе добијају све више присталица. Омиљена је и Роза Луксембург због своје критике Лењиновог бирократизма.

ЗАЧЕТАК ДЕМОКРАТИЈЕ У БЕОГРАДУ је, у другој половини шездесетих година, већ било оформљено неко студентско мњење и прећутно је признавано право да студенти могу спонтано да изражавају своје ставове - мимо званичне политике. Сваки час је био сазиван понеки збор и протестовало се против нечега, углавном на Филозофском и Филолошком факултету. То је била као нека тековина и зачетак демократије...

СА ДИВЉЕЊЕМ и поштовањем говори се о идејама лидера немачких студената Рудија Дучкеа. Студентска штампа је била преплављена интервјуима са Дучкеом, Маркузеом, Фромом, Колаковским. Поједини београдски студенти са радикалнијим идејама добијали су надимак Дучке.

Маја 1968. стигла је вест о атентату на Рудија Дучкеа. Студент Филозофског факултета Владимир Мијановић ишао је од учионице до учионице и прекидао час, говорећи професорима:

- Док ви овде држите предавања, у Немачкој се лије студентска крв!

Један од професора му је одговорио:

- Мало стрпљења, док завршим час. Та крв неће тако брзо стићи у Београд.

И опет протестни митинг.

За тили час двориште Капетан-Мишиног здања преплавили су транспаренти са ликом Рудија Дучкеа и пригодним паролама о слободи и демократији. Дабоме, на брзину је срочен и уз бурне акламације прихваћен протестни телеграм градоначелнику Берлина.

ХЕР Шицу, иначе социјалдемократи по убеђењу, студенти су натоварили на леђа сва фашистичка злодела и запретили да они више неће подносити да фашисти и даље дивљају по Берлину.

Када је телеграм предаван на пошти, службеница је питала за име пошиљаоца. Студент је дао адресу др Драгољуба Мићуновића, који је и састављао поменути телеграм.

- На моје велико запрепашћење - присећао се неколико деценије доцније др Мићуновић - убрзо је на моје име стигао одговор на неколико страница. Градоначелник Берлина врло љубазно ме обавестио да је и сам антифашиста и социјалдемократа. Да се они труде и улажу огромне напоре против фашистичког дивљања. Тим бираним и уверљивим речима ме је страшно постидео. Наиме, ја сам био убеђен да те телеграме нико не чита!

СУТРА: ОБРАЧУН У РЕЖИЈИ "ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ" И АНТОНА МАРТИЈА