У блоку који се колоквијално назива другосрбијанцима, чији је светоназор либерално-демократски, увек је, мање или више отворено, присутна жал за Титом и његовом Југославијом. Помало парадоксално јер Тито није био ни либерал, нити демократа

"ТИТО је био неко и сви скупа смо били нешто", изјавила је својевремено једна од ведета другосрбијанске сцене Борка Павићевић, хвалећи се својим учешћем на радним акцијама и сличним догађајима. Мајка друге Србије, некадашња висока функционерка у Титовом режиму, Латинка Перовић, сматра да је "Титова највећа грешка то што је умро".

Саговорници оваквог опредељења, као аргумент за своје најблаже речено симпатије према овом човеку, најчешће наводе материјално благостање друштва, то јест "да се добро живело", да је Југославија била дивна земља и држава, те да је за време Титовог режима "много урађено на еманципацији друштва". Заиста, у очима правог либерала и боркиње за права жена, али и сваког нормалног човека, веома је важно то што је Тито одмах по освајању власти, 1945, женама дао право гласа. Заслепљени тиме они, међутим, заборављају да је Тито истовремено свима и одузео то исто право гласа. Због тога што је Тито сузбијао етничке национализме (да не полемишемо сад око тога да ли је био благонаклонији према Хрватима, Муслиманима или Србима), они заборављају да је јачао и потенцирао нови, југословенски национализам.

У суштини, карактеристике Титове Југославије и његовог режима више би одговарале конзервативном десничару, него неком либералу - снажно милитаризовано друштво, јака и свеприсутна држава, неприкосновени безбедносно-полицијски апарат у служби једне партије, не баш независно и непристрасно судство, потпуно одсуство демократије, фаворизовање државне у односу на приватну својину и свеопшта национализација. Рекло би се да би држава коју красе овакве особине за либерала била ноћна мора, а не идеал ком треба тежити. Чему онда та носталгија? Прво, сигурно због материјалног благостања, како би се најкраће описало стање у којем је уживао део друштва (и тада је било изразито сиромашних), и животног стандарда, који је свакако био бољи од овог данашњег. На овакав закључак наводи нас и чињеница да либерали не би, на пример, једну Швајцарску називали затуцаном државом, иако је женама право гласа дала тек 1971. године, деценију после Руанде или Сијера Леонеа.

ДРУГО је оно што Латинка Перовић описује као највећи Титов успех. Не, није Голи оток. Ради се о томе што је "припремио српски народ, традиционално везан за Русију, за могућност да ратује против Црвене армије 1948. године". Али занемарује се да је управо због тога што је окренуо леђа Стаљину и пристао на улогу Тројанског коња Запада, Тито био богато награђиван великодушном финансијском помоћи и кредитима, који су и омогућили то "благостање".

Хваљен је и због "модернизације". У светоназору наших либерала, модернизација је мерило свега, па тако и титоизам постаје најбољи период наше историје. Ако је то принцип, и мерило свега, и ако су принципијелни, онда би требало да, поред Ататурка, славе и Хитлера и Стаљина.

Омиљени колумниста друге Србије, Теофил Панчић има много реалнији поглед на Тита. Признајући да је он био "диктатор једног једнопартијског режима, по потреби веома бруталног", Панчић наводи да "он не страда због најгорих, него баш због најбољих страна своје владавине и свог поретка". Када говори о најбољим странама његове владавине, Панчић сигурно не мисли на то што смо имали снажну социјалистичку државу која је водила озбиљну бригу о већини својих грађана, која је имала потпуну контролу над свом привредом у земљи, снажну армију и безбедносни апарат. Мисли на нешто друго.

ТО што се наши либерали диве једној застави, грбу и химни, а презиру друге, што мисле да се треба поносити једном државом, а стидети друге, није у складу с њиховим прокламованим вредностима, него са, можда подсвесним, анимозитетом према својим коренима. Њихова жал за Титом указује да код њих не постоји истинска и искрена тежња за демократијом, слободом говора, слободом штампе, слободом уопште, него да желе државу у којој ће слобода бити скројена по њиховој мери. А они који штрче из тог калупа проћи ће као чињенице код Хегела.