У ВИЈЕТНАМУ је беснео рат. Амерички бомбардери изручивали су смртоносне товаре на школе и болнице. Штампа је доносила фотографије мртве вијетнамске деце. Социјалистички савез (ССРНЈ) је издавао саопштења у којима се осуђују бомбардовања Ханоја. Али, студентима се чинило да је такав протест против масовног покоља некако млак, бескрван и сувише дипломатски. (Шта се променило у свету у последњих пола века?)

У то време у Београду се већ формира нека врста неформалног студентског покрета. Као и свуда у Европи, почео је да се рађа латентни сукоб између званичних органа и људи који су се залагали за право на другачије мишљење и понашање.

Једна од тачака конфронтације у Београду био је митинг против рата у Вијетнаму, одржан на измаку 1966. године.

На митингу је било близу 3.000 учесника. Сала хероја, на Филолошком факултету, била је крцата. Међу учесницима је био и Иво Андрић. Ватрено су говорили Михаило Марковић, Добрица Ћосић и Рајко Томовић.

ДОБРИЦА Ћосић је рекао: "Слобода је услов постојања људске заједнице. Земља прве револуције потапа своју заставу у блато вијетнамског бојишта!" (И изгледа да је не вади из тог кала до данашњих дана.)

Из масе су се чули поклици: "Живео народ Вијетнама! Доле агресија! Нећемо жито! Напоље сви Американци из Југославије!" Неки сведоци тврде да су чули и ово: "На читаоницу! На амбасаду!"

Са скупа је послато протестно писмо америчкој амбасади. Према сведочењима неких учесника, писмо је саставио ондашњи асистент Филозофског факултета Драгољуб Мићуновић. Тон тога писма данас звучи крајње патетично. Цитира се Џеферсон и његове мисли о праву на срећу свих народа. Американци се подсећају на њихове демократске традиције, и све у том духу.

После читања писма пао је предлог да се писмо не шаље већ да се лично уручи особљу америчке амбасаде.

Учесници скупа кренули су на улицу.

ОДМАХ на излазу, на самом Студентском тргу, студенте је сачекао кордон милиције. На опомену официра милиције да се студенти мирно разиђу или врате у факултетску зграду, чули су се повици:

"Уа, милиција! Уа, ранковићевци! Уа, џонсоновци!"

Сваки овакав узвик био је поздрављен овацијама.

У званичном извештају о овим догађајима, који су сутрадан пренели престонички дневни листови, пише: "Пале су од једног броја демонстраната и милиционера псовке и недолични изрази. Један број милиционера испољио је нервозу, несналажење и претерану оштрину."

Већина учесника митинга разишла се са Студентског трга, али није одустала од намере да дође до америчке читаонице и амбасаде. Група од око три стотине студената стигла је заобилазним улицама у Кнез Михаилову, тачно пред зграду америчке читаонице. Ту их је дочекао кордон милиције на коњима. Студенти су кренули на милицију. Милиционери су тада употребили шмркове са водом и бомбе са сузавцем. Први пут после 1944. године, читав део града био је обавијен димом, облацима сузавца... Кукњава и јауци мешали су се са топотом коња. Слика која ће на београдским улицама бити учестала кроз неколико деценија.

О ПРЕТЕРАНОЈ "нервози" милиције сведочи изјава Петра Влаичића, студента права, који се после митинга затекао заједно с још једном колегиницом у Кнез Михаиловој улици.

- Милиционери су натерали коње на нас, те смо се морали склонити у најближи хаустор, у овом случају у стару зграду Филозофског факултета. Убрзо сам био омамљен од експлозије бомбе са сузавцем која је била бачена у зграду. У затрованом стању налазио сам се око пола сата. За то време ми је помагала моја пријатељица, која је све време била са мном, јер је била мање омамљена од мене - говорио је Влаичић.

- На излазу нас је дочекала група од седам-осам милиционера, један од њих је рекао "овога!", показујући на мене. Почео сам да их уверавам да нисам крив, али су на повик једног од њих - "удри!", почели по мени да пљуште пендреци. Девојка је покушала да ме заклони, али је била одбачена од ударца, па ми је повикала: "Бежи!" Почео сам да бежим у правцу Калемегдана, али сам био ухваћен након сто метара. Милиционери су ме ударали пендрецима по леђима, а суповци су ме наизменично ударали шакама у главу и покушавали да ме ударе ногама у стомак. Целим путем су ме кочијашки псовали. Један од суповаца који су ме ударали је приметио: 'Пази животиње, колико га ударамо а никако да падне'..."

ОБРАЧУН између групе студената и милиције траје све ово време. Студенти су гађали милицију каменицама, а они су им одвраћали пендрецима и шмрковима. Неколико десетина милиционера продрло је у зграду Факултета, јурећи и тукући студенте који су се разбежали по учионицама и кабинетима.

После интервенције коњичке милиције, група од 200 до 300 студената кренула је ка америчкој амбасади. Студенти су се углавном мирно кретали, осим што се пред зградом ССНО (Генералштаб на углу Немањине и Кнеза Милоша) могао чути покоји узвик, као: "Војска спава!"

Пред зградом америчке амбасаде студенти су узвикивали антиамеричке пароле и одбијали да послушају захтеве милиције да се разиђу. После краћег убеђивања и ту су прорадили пендреци. Овог пута разлог је био ометање саобраћаја. Ухапшено је двадесетак студената, и сви су добили по месец дана затвора.

ПОСЛЕ је студентска комисија, која је испитивала случај, утврдила да је милиција хапсила насумице. Тако су се у затвору нашли и они који нису учествовали у изгредима, осим што су се тог дана затекли на факултету.

Међу ухапшеним студентима били су: Зоран Ристић, Анте Турудић, Љубомир Брајковић, Радован Ловић, Слободан Симић, Георгије Петачки, Алија Хоџић... Свима њима судије Драгомир Стевановић, Стева Ширговски и Танасије Миленковић љубазно су уручили решења о кажњавању, а разлози су били: повреде милиционера (чија се имена не спомињу), бацање снега на милиционере и грађане, улична галама, псовке...

И како је то приличило у оно време, формиране су две комисије, студентска и, наравно, партијска.

ЕПИЛОГ је био: Комисија Универзитетског комитета је закључила да је упад милиције на Факултет био пренагљен, комунистима Градског СУП-а је препоручено да критички оцене понашање својих људи и утврде одговорност за настале политичке последице. Истовремено, Александар Крон је смењен са дужности секретара факултетског комитета СК и избачен из партије, Јадран Ферлуга кажњен је последњом опоменом, док је Алија Хоџић добио опомену.

Ови догађаји преплићу се са временом када се већ осећају неке последице привредне реформе. Почињу жустре дебате о социјалној неједнакости. Долази до првих ликвидација неуспешних предузећа, радници остају без посла. Први возови наше радне снаге крећу ка "трулом" Западу. У штампи се лансирају нове пароле: "Немамо сви исте стомаке"; "Против уравниловке"; "Тржиште је једини и најбољи судија".

Био је то шок за друштво навикнуто на хармоничну теорију радног народа, по којој смо сви једна сложна и солидарна заједница.


СУДИЈА НЕ ЗНА ГДЕ ЈЕ АМБАСАДА

ИНТЕРЕСАНТАН је и овај детаљ поводом демонстрација крајем децембра 1966. године: Алија Хоџић, у то време председник Факултетског одбора Савеза студената Филозофског факултета, кажњен је "због физичког напада на милиционера испред америчке амбасаде у Кнез Михаиловој улици", иако се америчка амбасада налази у Улици кнеза Милоша!