СТУДЕНтСКА '68. и данас - педест година касније - још увек изазива подељена мишљења. Публицистика, није успела чак нида нађе термин којим би обележила та збивања. "Липањска гибања, студентске демонстрације, студентски штрајк, нереди, револуција, (контрареволуција), завера, побуна..."

Шта се, тог давног јуна, све дешавало на немирним универзитетима? Ко је водио побуну? Одакле толики студентски бунт? Да ли су студенти имали прогресиван или назадан програм, и да ли су уопште имали програм? Какве су последице шездесет осме?

О догађањима у Југославији отворено је и још једно додатно питање: Да ли је бунт био увезен или је био аутентичан, југословенски? Ко је због 1968. страдао, а ко направио каријеру? Ко се чега, данас, четири деценије касније, сећа и како се сећа?

Шта је то што је било заједничко у идејама и сензибилитету светске студентске омладине? Колико је тешко дати тачан одговор на то питање, најбоље показује следећи пример: две године пре студентских немира, одржан је Светски конгрес социолога - посвећен омладини. На њему је једнодушно закључено да је омладина незаинтересована за глобалне светске проблеме, потпуно аполитична и склона само потрошњи! Две године касније десило се нешто сасвим супротно: омладина је показала да је веома осетљива на људске неправде, ангажована, политизована и заинтересована за судбину света.

ДВА месеца пре мајских студентских догађаја, у париском дневном листу "Монд" појавио се уводник под необичним насловом "Француска се досађује".

Није се дуго досађивала. Већ почетком маја почели су студентски јуриши на Сорбону и друге париске факултете. Када је професор Едгар Морин Парис ушао у амфитеатар универзитета Нантер, у предграђу Париза, био је више него збуњен:

- Затекао сам хаос. Ипак, попео сам се на катедру и почео предавање. Нисам изговорио ни три реченице. Уследили су покличи и протести. Универзитет је почињао да гори...

Студентски устанак је захватио цео европски континент, од Мадрида до Прага и Београда, од Рима до Варшаве. "Прошетао" се Сједињеним Америчким Државама, од источне до западне обале...

Студентске побуне су захватиле све континенте, сем Аустралије. Настала је нека врста "студентске интернационале", која није признавала границе држава и друштвених система.

На Западу, студенти су се бунили против постојећег стања ствари, тражећи "препород капитализма", ослобођење људске личности, више личних и сексуалних слобода, окончање рата у Вијетнаму, солидарност са радницима...

На Истоку су тражили "бољи комунизам"...

ПАРОЛЕ су биле шаролике, слободоумне, духовите и утопистичке. Најзапаженија сигурно је била: "Будите реални, тражите немогуће".

Мање је важно где је овај бунт зачет од податка да се заснивао на осећању младих људи да се суштинске одлуке, веома важне за њихову животну судбину, одигравају негде иза њихових леђа, да постоје центри моћи који их доносе и трасирају њихову будућност, а да они немају никаквог начина и средстава да на то утичу. Млада генерација је тражила нешто изван укорењених стандарда.

Неки истраживачи овог феномена писали су да је то била само једна игра која ништа није донела. Према њима, они политички чиниоци који се не домогну власти, остају у дубокој историјској сенци. Међутим, политички живот је знатно сложенији, па и последице једног чина могу, посредно, бити плодоносније него што се, наизглед, чини. И 1968. година била је таква.

Ваља рећи, због данашњих генерација, да то није био глобални синхронизовани социјални покрет на западу, истоку и југу планете. Сваки локални протест имао је своје специфичне карактеристике у којима су се обједињавали интереси разноразних покрета и идеја - левичарски, антиратни, уметнички, антиколонијални, феминистички...

ТАЛАС студенског бунта је, одговарало то актерима или не, био претеча новог глобалног друштва. Тековине студентског бунта свакако су стварање женских покрета, невладиних организација, експонирање хомосексуалаца, отварање питања односа и између мушкараца и жена и брисање граница између приватног и јавног живота.

Зато је 1968, година студентског покрета, била прекретничка година. Јер не мора се извршити политички преврат и освојити власт да би се остварио политички и друштвени утицај. Многи догађаји и без директне промене политичке власти представљају прекретницу самим тим и што су указали на неке битне друштвене проблеме. Немири на универзитетима широм света натерали су представнике власти у многим државама да у своје развојне планове уграде и захтеве студената из 1968.

СВАКИ обавештенији очевидац тих збивања зна да је студентски покрет почео пре 1968, а да је трајао после 1968. године. Да није тако, студентски покрет, свакако, могао би да се тумачи као некакав случајан бунт изазван случајним поводом. Међутим, постојало је нешто у њему што ниједан истраживач не може превидети: планетарност тог покрета, која је трајала неколико година.

Такође, врло је значајно скренути пажњу да студентски покрети у свету нису настали као протест на економску кризу јер у већини западноевропских земаља и у САД, то је време економског просперитета и високог стандарда и код најширих слојева становништва. Студенти су се побунили против моралне беде показавши да осим економског комфора у животу постоје и неке друге битне вредности.

Међутим, у југословенском случају економска криза је још један од фактора који су усмеравали студентски бунт.

Привредна реформа која је усвојена 1965. године, већ је 1967. доживела потпуни крах. И, управо, због стања које је завладало после њеног слома: огромне незапослености, одласка великог броја Југословена у иностранство у потрагу за послом, а нарочито због великог одлива мозгова и све веће социјалне несигурности студенти су се побунили.

ЕКСПЛОЗИЈА незадовољства на Београдском универзитету, која се проширила на Сарајево и делимично на Загреб, Љубљану и Скопље, не може се објашњавати данашњим мерилима вредности и појединим сведочењима актера ових догађања. Студентски захтеви за већу слободу нису подразумевали западни модел вишепартијске демократије. Захтеви су се кретали у оквиру комунистичког и социјалистичког погледа на свет и афирмацију идеје самоуправног социјализма и социјалне правде.

То се најбоље види из телеграма који је упућен Јосипу Брозу Титу: "Ми смо за друштвену својину, а против покушаја да се успоставе акционарско-капиталистичка предузећа. Нас боли да хиљаде наших људи мора да одлази да служи и ради за светски капитал."


КРВАВИ ОБРАЧУНИ

СТУДЕНТСКИ немири у свету трајали су скоро три године - почели су у Уругвају 1966, а завршили се у Италији 1969. године.

И били су крвави. Према полицијским изворима, у побунама је убијено око 240 студената. Само у студентској "кланици на Талтелолку" у Мексику убијено је најмање 68 студената. Десило се то 2. октобра 1968. године, недељу дана уочи отварања Олимпијаде у главном граду Мексика, када је полиција отворила ватру на студенте, окупљене на Тргу три културе.

Ухапшено је више од 20.000 студената у свету, повређених је било 5.000, а неколико стотина факултета полиција је недељама држала у својим рукама. У Југославији није било жртава. У ноћи између 2. и 3. јуна, код подвожњака, један студент је погођен у обе ноге, други у кук, а рањена је и једна студенткиња.