ГОТОВО два и по века Срби у Угарској су водили непрекидну и тешку борбу за аутономију. Од 1690. године када је цар Леополд Први указом, познатим као "Привилегија", уважио захтеве српског свештенства и народа, гарантовао слободу вере, употребу јулијанског календара и право избора архиепископа и свештенства, српска борба за остварење тих права није престајала све до распада царства.

Ни после Благовештенског сабора (1861) није им преостало ништа друго него да у оквирима веома скучене народно-црквене аутономије, наставе борбу за своја национална, верска и културно-просветна права.

Без народно-црквене аутономије, којом су се штитили од мађарског насиља, Срби су све више осећали како им се омча убрзано стеже око врата. Било је само питање колико дуго ће опстати и када ће нестати и утопити се у "угарско море".

Аустро-угарском нагодбом 1867. године о договору бечког двора и Мађара о преуређењу Хабзбуршке монархије и успостављања Двојне монархије, Србима је задат нови ударац - укинута је Војна граница. Тиме је српски народ остао без неколико десетина хиљада добро обучених и наоружаних граничара. Они су у време револуције 1848/49. године, заједно са добровољцима из Србије, чинили главнину српских војних снага.

УКИДАЊЕМ Границе, Срби су били знатно ослабљени, а њихов положај у преуређеној монархији зависио је првенствено од националне политике тада обновљене и ојачане мађарске државе. Угарска ће се међу Србима ослонити првенствено на исте оне конзервативно-клерикалне кругове који су се до 1867. године свом снагом стављали на страну Беча.

БРАТСКИ ОДЗИВ ИЗ МАТИЦЕ ТОКОМ српске борбе за аутономију у Аустрији и Угарској, Србија је помагала својим сународницима. Најизразитија подршка пружена је током револуције 1848/49. године када су се угарски Срби сукобили са Мађарима у тешким биткама у Бачкој и Банату. У новопроглашену Српску Војводовину Србија је послала 10.000 добровољаца на челу са Стеваном Книћанином. На хиљаде српских страдалника из Угарске 1849. братски су, потом, пригрлили у Београду, Пожаревцу, Смедереву, Крагујевцу, Ваљеву...

Како би умирила отпор политички непризнатих народа у својој половини царевине, мађарска власт је 1868. усвојила Закон о националностима који је Србима начелно признао право на "народну аутономију за црквене, фондовске и школске ствари".

Тим законом Српској православној цркви најзад је признат национални карактер чему су Срби одувек тежили. Истим законом Румунима је дозвољено да се издвоје из Карловачке митрополије. Срби су овом, новом врстом делимичне аутономије стекли право да самостално управљају својом црквом и школама, али уз државни надзор.

НАРЕДНИ догађаји на Балкану (Херцеговачки устанак, српско-турски рат и окупација БиХ) подстакли су мађарску владу да још јаче притегне свој надзор над Србима и њиховом тананом аутономијом. Патријарх Прокопије Ивачковић је пензионисан и постављен за администратора епископа Германа Анђелића, иначе представника мађаронске и клерикалне српске струје у кога су и Пешта и Беч имали поверење.

Епископ Анђелић је одговарао властима јер је стајао на супротној политичкој позицији од Светозара Милетића (Мошорин, 1826 - Вршац, 1901) тада већ зрелог политичара који је 1869. године основао Српску народну слободоумну странку - први организовани национални покрет у Срба у Хабзбуршкој монархији.

Разлика између клерикала и напредњака састојала се у томе што су први тражили да се у Карловачкој митрополији већи део власти пренесе на митроплита и епископе. То је подржавала и мађарска влада.

НАРОДЊАЦИ, међутим, било да су припадали радикалној, самосталној или либералној струји, тежили су да највећи део власти буде пренет на представнике народа. Борба између ове две српске струје претворила се у заваду и омразу која се протезала кроз читав период вођства митрополита Анђелића, настављена је и 1890. када је за патријарха изабран Георгије Бранковић, па и 1908. када је под притиском мађарске владе патријарх постао Лукијан Богдановић.

Чак и овако ограничена аутономија, коју су Срби подругљиво називали "шугавом", с временом је засметала и Бечу и Пешти, па су је 1912. укинули. На предлог мађарске владе, Фрања Јосиф је јула те године донео декрет којим су стављене ван снаге све значајне уредбе српске аутономије уз образложење да су оне "погрешно и штетно тумачене".

УКИДАЊЕ српске аутономије, како наводи академик Василије Крестић ("Из прошлости Срема, Бачке и Баната") у свести Срба је још јаче учврстило уверење да решење српских националних интереса више не треба тражити у оквирима "шугаве аутономије", него изван Аустроугарске монархије.

- Крах Аустроугарске монархије за Србе је представљао спас и зато су они свршетком Првог светског рата широка срца дочекали ослободиоце - наводи академик Крестић.

Свој вишевековни сан, уједињење с браћом преко Саве и Дунава, своју истинску слободу и спас успели су да крунишу 25. новембра 1918.године на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена, одржаној у Новом Саду. Прешли су мукотрпан и дуг пут на народном збору у Баји (1694), на Темишварском сабору (1790), Мајској скупштини (1848) и Благовештенском сабору (1861).

Проглас о присаједињењу Барање, Бачке, Баната (дан раније и Срема) Кнежевини Србији, на скупу у Новом Саду прочитао је Јаша Томић, зет Светозара Милетића. У чувеној беседи поручио је:

"Косовски мученици, сретно вам ослобођење! Ми нисмо сами... Може ли бити да и ви не видите како на прозорима ове дворане ударају пахуље белога снега, а у њима је дух оних који се нису још ни родили и који ће тек доћи, дух будућности наше. Јесмо ли добро урадили присајединивши се Србији? Ако питамо срце, казаће: учинили сте по мени! Ако питамо памет и она ће нам то казати!"