Милорад и Живорад. Тако се зову њих двојица. Можда баш и не тако, него некако мање стереотипно, али то за ову причу није важно. Битно је да их замислимо како прекјуче стоје поред малињака у околини Ариља и гледају у небо.

"Баш лепо што ћемо да добијемо оне 'мигове' од Путина и Лукашенка на поклон" - рече Милорад Живораду, тек да о нечему причају док гледају у густе и тамне облаке изнад малињака. А и небо некако асоцира на авионе.

"Лепо, што да није лепо. Само не знам да ли је баш на поклон, с обзиром на то да ћемо и нешто пара да дамо за њих" - одговори Живорад Милораду, одсутно, гледајући наизменично час у малине, час у небо. У себи је рачунао колико би пара од овогодишњег рода могло да се узме, под условом да откупљивачи не буду немилосрдни. А умеју да буду. И под условом да... Не сме о томе ни да мисли.

"Ма шта је, бре, пар милиона евра. Знаш колико би 'мигови' били скупљи за неку другу земљу? Или, не дај боже, 'фантоме' да купимо половне, ко Хрвати. Па уши би нам бриделе" - настави разговор Милорад, окренувши длан нагоре, јер му се учинило да му је нешто капнуло на главу. "Сем тога, и ракете ћемо да добијемо приде, исто за мале паре. С-300. Прецизне, бре, могу муву између очију да потрефе."

"Ех, ракете..." - уздаху Живорад чезнутљиво, а одмах потом се мало љутну. "Куд их спомену, бре, Милораде, језик прегризо..."

"Јој, извини, Живораде, излете ми" - брже-боље промени тему Милорад, схватајући да у овом тренутку баш и није паметно разговарати о ракетама, тако потребним, тако недостајућим, недовољним... "Него, виде ли да председник иде на параду у Москву?"

"Јел' оно беше на паради исто имају ракете?" - унапред нарогушен се наглас запитао Живорад. Учинило му се да је нешто чврсто пало на земљу. Забринуто је погледао ка малињаку. Тек што је малина престала да цвета, плод је већ почео да се формира. Месец и по, отприлике, па би биле спремне за бербу. Сем ако...

"Па имају" - признао је Милорад, замал' се не угризавши за језик.

"Онда и то прескочи. Дај нешто друго" - одбруси Живорад

"Па шта ја знам шта би..."

"Дај нешто весело. Да ми одагна мисли од ове салауке што се спрема. Ако бог да и салаука да буде, јер види како се намрчило, мож' да буде и оно нешто горе..."

"Пу, пу, далеко било, помери се с места, не дај боже..." - помери се Милорад на брзину, успут се и прекрсти. "Па ево, то друго... Не знам јел' си глед'о ону сахрану?"

"Па јел' ти сахрана нешто весело, шта је, бре, теби?" - ужасну се Живорад, и тим поводом помисли на то како су противградни стрелци све старији, јер неће нико млад да ради за 4.000 динара месечно и да за те паре звера у небо 24 сата и да вага како да погоди право невреме за испаљивање ракета. Јер, ракета нема довољно баш за сваку непогоду. У овом конкретном случају овог конкретног невремена изгледа као да противградне заштите нема уопште, помисли Живорад, сада сасвим сигуран да је чуо како је двапут нешто чврсто тупнуло у његовој близини, а чак једном и на њега самог. "Дај боже да су само велике капи кише...", помисли у себи.

"Али није регуларна сахрана, него у ријалитију неком неко умро, па телевизија преносила са гробља. Директно. Био и блок реклама, сад да ли је био преко попа ил' није, не сећам се... Није баш весело, ал' је занимљиво..." - вајкао се Милорад, смишљајући на брзину коју нову тему да покрене, да себи и Живораду олакша чекање на Божију одлуку о величини, силини и количини невремена. Ову тему је опет промашио. Можда није лоше причати и о расправи на Влади о хрватској геј сликовници за предшколску децу... Или можда да започне разговор о преговорима о Косову, Хртковцима, стању у опозицији... Милорадово размишљање нагло је прекинуо гласни и љути глас Живорада.

"Е, па, и ми мож' да организујемо сахрану. За овогодишњи род. Одоше малине, развали их град, је.ем ли му све, да му је.ем..." - изгуби се Живорадова реченица у буци белих ледених грудвица града, величине лешника, које су се својим мноштвом обрушиле са неба на Ариље. Као и тог истог дана на Нови Пазар. Као и пар дана раније на Лучане, Бреково, Лештане, Гроцку, Лесковац, Ивањицу... Навалио град на село, па нити стаје нит га шта зауставља. Али то и није нека тема, кад се мало боље размисли. И јавност и држава имају о чему да брину. О малинама и ракетама нек брину сељаци.

Живорад и Милорад, ево, на пример.