ПОЧЕЛО је... "Напори савезне армије да преузме граничне прелазе у Словенији изазвали су јуче оштре сукобе са републичким парамилитарним снагама. Истовремено, напори за обнављање разговора представника република и федерације нису довели ни до каквог напретка", садржај је Европског брифинга ЦИА на Видовдан, 28. јуна 1991. "Словенија је јуче изгубила контролу над већином од око 20 међународних граничних прелаза, али су се словеначке снаге одупрле непрекидном савезном притиску. Словенци тврде да су, како извештавају очевици, уништили најмање 15 савезних тенкова и шест хеликоптера, а стотину особа је рањено или убијено, укључујући цивиле у градовима које су напале савезне снаге. Словеначки министар одбране је касно јуче изјавио да је Словенија у рату. Насиље ниског интензитета настављено је и у Хрватској.

Присутан је и одељак о српској офанзиви:

"Просрпски блок је јуче одржао крњу седницу савезног Председништва, и позвао ЈНА да поднесе планове за увођење ванредног стања у земљи. Српске енклаве у Хрватској и Босни и Херцеговини су се јуче ујединиле, а скупштина Републике Србије предузима мере да би се приближила њиховом припајању.

Српски моћник Милошевић изгледа покушава поново да преузме контролу над колективним Председништвом, које је званично заповедник савезне војске. Настојањима српских енклава супротставиће се локални Хрвати и муслимани, тако да ће се етничко насиље можда прелити у Босну и Херцеговину."

Специјална анализа од 2. јула 1991. насловљена је са "Југославија: Изгледи за сукоб великих размера". Службеници ЦИА међусобно преносе пресуду заједници јужнословенских народа на југоистоку Европе: "Борбе у Словенији обележавају у ствари крај југословенске државе. Ма каква била следећа фаза у вијугавом политичком развоју догађаја у овој земљи, вододелница је пређена, и све стране све више признају да више ништа у овој земљи не подсећа на државу коју је Тито оставио својим наследницима, нити говори о томе да би таква земља могла бити васкрснута." То је резиме. Затим је пороти представљен још један кривац, дотад релативно поштеђен, за разлику првенствено од српског руководства - ЈНА:

"Последњи остаци структуре савезних цивилних власти нестали су ништа мање и због акција Југословенске народне армије, а не само због онога што предузимају Срби, Словенци и Хрвати...

ЛИДЕРИ националних република и заповедници ЈНА ће одлучити о судбини Југославије. Садашња усредсређеност на Словенију, међутим, не значи да председник Србије Слободан Милошевић и председник Хрватске Фрањо Туђман не држе кључеве за мирно решење југословенских проблема. Они су ти који предводе два најбројнија и међусобно најнепријатељскија народа у Југославији, а бројна српска мањина у Хрватској пружа им праву могућност да бирају између сукоба и компромиса. Било какво трајно решење сукоба међу њима, међутим, изискивало би размену становништва или територије, не само у Хрватској, већ и у етничко мешовитој Босни и Херцеговини, која лежи између Србије и Хрватске.

Било какво решење би такође изискивало пристанак армије, али због тога што се она понаша све независније и на себе гледа као на последњег чувара југословенске државе, она неће аутоматски одобрити било какав договор који је прихватљив за Милошевића, иако је официрски кадар превасходно српски и уопште гаји симпатије према српској ствари. Многи официри окривљују Милошевића за распламсавање националистичких страсти које су довеле до распада Југославије, и можда нису склони да му попусте. Штавише, он нема никаквог законског права да преузме контролу и власт над армијом..."

МЕЂУ "кључним тачкама" у југословенском ковитлацу, ЦИА 3. августа 1991. издваја спознају да се процес растурања југословенске федерације наставља, "и изгледа да је постало неизбежно да Словенија и Хрватска званично саопште да напуштају Југославију". Насупрот томе, како пишу, "Срби у Хрватској и у Босни изражавају жељу да наставе да живе у једној земљи са својом српском браћом из других република".

"Српски моћник Милошевић", пише даље, одговорио је на словеначко-хрватске предлоге о конфедерацији "покушајима да наметне своје експанзионистичке услове за растурање земље...

У фебруару у Хрватској су побуњени Срби захтевали издвајање области са српским становништвом из Републике Хрватске, и изразили жељу да се уједине са осталим областима у којима живе Срби у Југославији (у суседној Босни). Владајућа српска партија је апеловала на савезне органе власти да употребе сва средства како би се задржале области у којима живе у Срби у југословенској федерацији. Српска штампа у међувремену наставља пропагандну кампању против фашистичке владе у Хрватској и премијера Анте Марковића."

НА СКЕНЕРУ су и спољнополитички односи остатака СФРЈ:

"Словеначки и хрватски руководиоци обилазе кључне западноевропске земље не би ли постигли међународно признање за отцепљење југословенске републике. Напади на Запад, нарочито на америчке дипломате у Београду се настављају у српској штампи, што представља израз све интензивнијег окретања српског руководства према Истоку. Један совјетски дипломата у Београду је у међувремену у фебруару тврдио да Србија предузима напоре за успостављање специјалних односа са Совјетским Савезом, али да је Москва то одбила."

На Европском брифингу ЦИА 24. августа 1991. био је предмет Извештај о ситуацији у Југославији:

"Успеси на бојном пољу су вероватно охрабрили Милошевића да опозове уступке које је био приморан да пружи после демонстрација у марту у Београду...

Беч ће идућег месеца проширити извозне гаранције Словенији, као што је пре две седмице то учинила Немачка.

Беч и Бон би такође могли обновити напоре да добију пристанак Европе за признање Словеније и можда Хрватске, нарочито ако балтичке републике сада брзо крену у правцу независности и стекну међународно признање".


ЛИБАНСКИ МОДЕЛ

ЈЕДИНИ прави избор за Југославију изгледа лежи између радикалне промене структуре дуж линија које су реално прихватљиве за све стране, и дугог и крвавог оружаног сукоба по либанском моделу. Конструктиван исход биће тешко постићи; чак ако главни актери признају опасности са којима су суочени, крвопролиће неће моћи да се заустави, јер је већ почело све дубље и дубље, стварајући расцеп који се тешко може превазићи, тако да је компромис све теже и замислити, пише у специјалној анализи ЦИА од 2. јула 1991.