ПОШТО се прославио осмисливши узорне хероје Астерикса и Таличног Тома, Рене Гошини је 1962. створио и њима потпуно супротну фигуру, толико тупаво покварену, да је симпатична. Антихерој чије име има корен у енглеској фрази "He's no good" ("злица", "покварењак"), Изногуд је особа чија амбиција надилази чак и његову превртљивост, лажљивост и бескрупулозност, а фиксација му је да смицалицама постане "калиф наместо калифа". Код нас деценијама већ оперише човек који, и по лику и по карактеру, делује као да је искочио из Гошинијевог стрипа. Зарад успона на власт, и Вук Драшковић је био спреман на све, укључујући склапање и раскидање крајње спорних савеза, лутање од екстремне деснице до екстремне левице па укруг, закулисне радње и макијавелистичке сплетке, издају оних са којима је друговао и кумовао...

Као сви квалитетни литерарни ликови и он и Изногуд имају сараднике којима је осећање за оданост толико да је памет емигрирала. На српском, име Изногудовог слуге је Дил-ел-Тант што, изгледа, и хероју овог текста стоји као четнику нож. Наш Дил-ел-Тант, Чотрић, афористичар у политици и верни трабант "краља тргова", нехотично је, написавши један текст, Јелени Милић преотео титулу калифа неурачунљивих бранитеља англоамеричких вредности у Срба. Нестрпљиво очекујемо Јеленин реванш.

МИШЉЕЊЕМ да би се "русофили разочарали у Русију" када би били његове среће и имали прилике да спознају сав њен јад и беду, овај просветитељ је у складу с највишим дил-ел-тантским стандардима јавно демонстрирао висок ниво интелектуалне трапавости, површности, незнања, неинформисаности... Нећемо рећи да из његовог текста исијавају упитан вредносни систем и крајње прагматично схватање демократије какво се некоћ учило у идеолошкој школи која изроди и његовог Изногуда, а данас карактеришу и заједничко им "НАТО четништво" и савремену западњачку идеју слободе. Могуће је да су код аутора ових редова присутни параноја и уобразиља и да му се само привиђа сличност између метода из неких прошлих времена и Чотрићевог предлога да се на "огледно путовање" у Русију пошаљу сви који размишљају ван вашингтонско-бриселске догме (побројао је "такозване српске патриоте и русофиле, национал-комунисте, антизападњаке, православне фанатике, противнике ЕУ..."). "Правоверни Европејци", попут нашег Дил-ел-Танта, данас би да на "екскурзије" шаљу "русофиле" као што су им својевремено ваучере за пансион на Голом отоку давали "правоверни комунисти". Ако паметан учи на туђем искуству, онда чуди да виспрени Чотрић није схватио да се љубав према Русији не може истерати ни ударцима гвозденом шипком по јадранским сунцем спрженим леђима. За љубав према САД и ЕУ нисмо сигурни.

РУСИЈИ он замера сиромаштво, социјални јаз, катастрофално стање инфраструктуре, "свеприсутност" споменика посвећених Октобарској револуцији, доминацију увозне робе и недостатак домаћих производа... Истовремено истиче тоталну супериорност богатих западних земаља. Да је био и у САД или ЕУ, сазнао би да ово нису проблеми само руског друштва. Испод прага сиромаштва у Русији живи 13,3 посто становника, док их је у САД 15,1, Британији 15, а Немачкој 16,7 одсто (подаци из Алманаха ЦИА). Прва реченица "Гардијановог" текста из јануара о стању инфраструктуре у САД гласи: "Путеви и мостови се распадају." А социјални јаз? На пример, директор симбола америчке културе, "Мекдоналдса", без бонуса и других додатака зарађује 74 пута више од својих радника. Згражавање што Руси, за разлику од Американаца, не руше своје историјске споменике највише говори о самом Чотрићу. Такође и идеја да се љубав бира по материјалним, а не по неким другим вредностима. То је као да вам за жену која вас воли кажу: "Остави је, плата јој је бедна, нема паркет у стану, ротира два пара офуцаних ципела... Разочараћеш се. Боља је ова што те малтретира, вара и што је направила богатство завивши у црно кога год је могла." Ако Чотрић тако размишља, остало му је једино да одлучи да ли ће бити Меланија Трамп, или Сторми Денијелс, а онда и да окачи америчку заставу сашивену у Кини.