ДЕСЕТ година пре крвавог распада бивше Југославије, у пролеће 1981, на Косову и Метохији организоване су нове демонстрације локалног албанског становништва, четврте од ослобађања овог дела Србије од нацистичке окупације у Другом светском рату. Најекстремнији косметски Албанци, само годину дана после Титове смрти, захтевали су да се југословенска држава што пре расточи, а да се ова српска покрајина припоји Албанији.

Седам година касније, у лето 1988, огласили су се и тамошњи Срби. И они су, први пут после Другог светског рата, попут својих комшија Албанаца, демонстрирали улицама косметских села, вароши и градова. На њиховим скуповима доминирала су два захтева: да се безусловно одбаце сви покушаји одвајања Космета од Србије, а од Приштине и Београда су тражили да им обезбеде елементарна људска и национална права, која им албански сепаратисти на Косову и Метохији већ одавно оспоравају.

ЈОШ од јесени 1968, када су широм ове српске покрајине уприличене прве масовне сепаратистичке демонстрације косметских Албанаца, у централној пешачкој зони Приштине Срби су почели да шетају једном, а Албанци другом страном исте улице, Улице маршала Тита. Једни у једном, други у другом смеру.

Већ тад су то била два потпуно одвојена света.

Пролазили су једни поред других као поред турског гробља.

И у лето 1988, чинило се да их све дели, али једно их је ипак спајало.

И једни и други су се клели у Тита, клицали њему у част, на демонстрације ишли с његовим сликама и транспарентима исписаним у његову част. И, притом, и једни и други су тврдили да иду Титовим путем и да настављају његово дело.

Тако је Тито на противречан начин и посмртно управљао

(не)приликама и у најтруснијем делу бивше Југославије.

И тад, као и много пута пре и после тога, власт у овој области почивала је на владавини једних над другима. На моделу доминације.

ТАКО је било и за време Другог светског рата када су Албанци, као што је познато из историје НОБ, били на страни фашистичког окупатора. Немачке и италијанске окупационе власти одмах су по уласку на Косово и Метохију формирале "велику Албанију" и Косово и Метохију припојиле Албанији. Близу 250.000 Срба и Црногораца је протерано у Србију и Црну Гору. Срби су били изложени непрестаном терору и нападима. Прогон и бројни злочини које су чиниле албанске квислиншке власти присиљавали су Србе и Црногорце да беже са Косова и Метохије. И, данас, седам деценија после Другог светског рата, немачки и италијански контингенти у саставу НАТО снага,који су 1999. године у саставу

Кфор-а ушле на територију покрајине су на истим, територијама које су окупирали за време рата. Историја се поновила, не само због запоседања исте територије, већ и због чињенице да је и те 1999. године са Косова и Метохије, под "њиховим будним оком", поново протерано 250.000 Срба и других неалбанаца.

АЛБАНЦИ су свој пут зацртали пре више од стотину година, још у документима Прве призренске лиге. И нису одустајали од те идеје. Двадесетак година од доласка комуниста на власт, када је са свих функција смењен водећи српски политичар, потпредседник Југославије Александар Ранковић, Србима и Србији је приписивана колективна кривица због наводног Ранковићевог терора над припадницима ове албанске заједнице, а не над њеним сепаратистичким екстремистима. Пљачке, убиства, силовања, паљење кућа српског живља поново се одомаћило на Косову. Уследило је све веће удаљавање Космета од Србије и учвршћивање хегемоније Шиптара у овој покрајини. Баш у то време они су променили и своје име. Уместо Шиптара, називали су се Албанцима.

ДАНАС смо ту где јесмо. Актуелни унутрашњи дијалог о Косову је замишљен да искристалише идеје и мишљења о историјском решењу овог крупног политичког и државног проблема. До сада је изнето низ предлога од федерације, конфедералног уређења, уније, до тога, је једина легитимна опција пуна реинтеграција Косова у уставни систем Србије. Предложено је да би требало размислити о формирању националне комисије која би сачинила модел за разрешење питања односа Србије и Косова. Било је мишљења да и Србија и Косово истовремено уђу у ЕУ, затим о стварању заједнице балканских држава, па чак и оних да српској покрајини треба признати независност и да неће ништа значити скидање преамбуле у Уставу Србије о Косову, као интегралном делу Србије... Многи су заступали тезу да не би требало фаталистички гледати на Косово и говорити да је оно изгубљено, јер тамо још увек живи око 120.000 Срба...

Разговори се тек захуктавају... Али пред нама је чињеница да све западне земље у Приштини имају своје амбасаде, а да је НАТО тамо присутан већ 18 година. База "Бондстил" је највећа база у овом делу света... Више од 100 земаља у свету је признало независност Косова, укључујући и 22 земље Европске уније.

ИЗА нас остаје агресија и НАТО бомбардовање, рушилачки војни поход на СР Југославију и невиђени злочин над нашим народом. Последице су катастрофалне: рушења и разарања зграда, болница, дечјих вртића, фабрика, енергетског система, мостова, друмске и железничке инфраструктуре, рафинерија, радио и ТВ станица, предајника, релејних станица, касарни... Укупна материјална штета је процењена на више од 100 милијарди долара. Али остаје чињеница да српске снаге безбедности, херојском одбраном, нису допустиле да НАТО окупира целу Србију. Чињеница и Мировни споразум из Куманова и Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

После нове рунде бриселских разговора, могуће је и одржавање међународне конференције на којој ће, можда, и ова два документа имати значајну улогу.