КРАЈЕМ осамдесетих година прошлог века саветник тадашњег лидера СССР-а Михаила Горбачова, Георгиј Арбатов упутио је Американцима стравичну претњу: "Нанећемо вам стравичан ударац - одузећемо вам непријатеља." Нестанак совјетске "империје зла" доводио је у опасност од нестанка сваког идеолошког оправдања америчке хегемоније над својим савезницима. Тада је требало да Американци пронађу резервног непријатеља, чија би претња, реална или наводна, али у сваком случају погодна за увећавање и инструментализацију, омогућила наставак наметања те хегемоније партнерима мање или више трансформисаним у вазале. На глобалном нивоу, тај непријатељ је пронађен после 11. септембра 2001, након чега је покренуто оно што амерички јастребови називају глобалним ратом против тероризма. У том рату непријатељ је свеприсутан и представља претњу буквално свакоме, свуда и у свако време. Са тим непријатељем нема преговора и он мора бити уништен. Потпуно. Ово је изговор за наставак америчке хегемоније на глобалном нивоу и спровођење њихових интереса у читавом свету. Терористе су, нешто више од деценије касније, поново заменили Руси. Свеприсутни, потпуно искварени и одлучни да униште идеју слободе, за коју се САД неуморно боре у сваком кутку овога света практично од свог настанка.

НА регионалном нивоу, рат против апсолутног непријатеља, саме инкарнације зла који мора бити искорењен, започет је више од деценије раније. Непријатељ чије уништење је предуслов слободе био је оличен у такозваној "великосрпској идеји" и политици "етничког чишћења" које је, по западном наративу, спроводио Слободан Милошевић. Као и СССР, Милошевић и његове "геноцидне намере" одавно више никоме не представљају претњу. Што би Арбатов рекао, Америци и њиховим интересима у овом делу света нанет је "стравичан ударац". Одласком Милошевића у Србији штета, међутим, није нанета само Американцима. Нанета је и читавој касти која је свој raisond'tre налазила у борби против ове пошасти. Американци се на Балкану и у Србији могу борити против "малигног утицаја Русије". Али против кога ће се борити домаћи "активисти"? Њима је и за духовни, а и за материјални, опстанак и развој неопходан унутрашњи непријатељ. Томе је неко време добро служио Војислав Коштуница, али и он им је задао "стравичан ударац". Бацање каменица на Александра Вучића пред страним спонзорима и није баш исплативо, јер он у својој политици добро балансира између братства с Русијом и усвајања европских вредности и придруживања Европској унији. Стога у иностранству не може бити представљен као "апсолутно зло" и "тотални непријатељ". Екипа одлучна да настави наметање своје потпуне хегемоније над нашим друштвом воли лака решења, па није много лупала главу и дохватила се првог што јој се нашло при руци - бауку фашизма. Идеална солуција! Не само да се нашем народу при помену ове речи и ове идеологије генетски већ диже коса на глави, него је тако и на Западу. Либерализам и његова идеологија изједначавања, политичке коректности и наводне толерантности већ дуже време виде фашизам и тамо где га има (ређе) и тамо где га нема (чешће). И домаћи и западни антифашисти не виде га у Украјини или Хрватској, где су, условно речено, неофашисти и неонацисти ушли у сваку пору друштва и где су фашистичка обележја радије виђена од оних истински антифашистичких. Тамо где га нема, где је антифашизам практично ствар породичне традиције, у Русији и Србији га виде.

ТАКОЗВАНИ антифашизам је истовремено постао и ствар моде и савршени алиби да се неко нападне, а најчешће се напад односи на читав овај народ којег, по њиховом схватању, прожима фашистичка филозофија паланке. Широк је спектар. Од Иницијативе Не да(ви)мо Београд којој је, иако се званично бави искључиво комуналним и урбанистичким проблемима града, "химна" шпанска антифашистичка песма из времена грађанског рата "Ај Кармела" до Маринике Тепић којој је такозвани антифашизам једини политички, а могуће је и лични, идентитет. Зна ли неко за шта се ова жена залаже, осим за прогон оних које сматра "фашистима"? Вероватно не зна ни она. Питање је само да ли ће се сви ти силни антифашисти претворити у ништавило када схвате да у Србији (осим у промилима) фашизма нема и да нису они ти који су прогоњени због својих "идеја" него да су прогонитељи.