Овако је то ишло: потписник ових редова сео је за тастатуру свог електронског сокоћала, са чврстом намером да пише о градским изборима у Београду, а у недостатку каквих адекватнијих догађаја за, да извинете, недељно колумнирање. Потом је почео да размишља о чему би се, а тим поводом, могло писати. И могао је да се закуне да се у његовој глави чују само цврчци и зрикавци. Избора, који би требало да се десе 4. марта, нешто као да нема. Кратком инспекцијом интернета проверило се да није, којим случајем, исти датум - само следеће године, па је отуд оволики недостатак изборне грознице. Јок. Ове године. За четири недеље од тренутка кад се читају ови редови. Хм.

И дакле: фебруарских месец дана од почетка избора у граду који остварује две петине БДП-а земље у којој се налази - не дешава се скоро ништа. Опозиције скоро нигде, па чак ни на оно мало места где би их уопште могло бити; ту и тамо неко из те групације лане против - других из опозиције. Инвентивно. А позиције још мање. Уз изузетак једне предизборне конвенције, градски функционери шуњају се скоро илегално по приградским општинама, обилазећи своју партијску паству тек да им Онај Горе не дроби да се не труде. У једном ТВ прилогу могао се видети и водећепартијски глумац и културни функционер како сморен - и са још једним истим таквим страначким колегом - хода по празној Скадарлији, док водитељ испод слике њих двојице тријумфално саопштава да су њих двојица "обишли Скадарлију и уверили се у њен туристички потенцијал". Чак ни прегледање традиционално параноичних таблоида не помаже у потрази за људском предизборном кампањом: један од њих нас је благоизволео обавестити како ће ЦИА организовати крваве постизборне немире, користећи за ту намену тренутну опозицију. И сад, замислива слика Србијанке Турајлић и Мићуна који са бакљама у рукама јуре Жику Шареницу не помаже да се повећа предизборно узбуђење. Ама нимало.

Елем, кад би постојала нека ординација за болесне изборе, ове тренутне београдске би под хитно требало тамо одвести на преглед, да чика доктор утврди шта им је, кад су већ тако анемични, млохави и млитави. Никакви, брате. Без обзира на то што бивши председник државе, бивши председник владе, бивши градоначелник, бивши министар спољних послова и бивши генерални секретар УН, бивши министар привреде, бивши министар одбране, бивши омбудсман, садашњи председник општине и још понеки излазе на мегдан садашњим градским челницима, пажљиво сакривеним иза имена и презимена извесног Александра Вучића, љубави према Београду и Бранка Коцкице - ипак би тај дуел требало да буде мало живљи но што је сад. Ипак није реч о дијалогу о Косову или о процесу придруживања ЕУ или о изградњи "Јужног тока" под новим именом, па да се ама баш ништа не дешава, а као дешава се. Два милиона људи, главни град, избори, политика, на шта, бре, то личи, да нема домаћих издајника, владајућих банди, лопова, криминалаца, лажова и превараната? Без обзира на то што како било која страна отвори уста, тако пада рејтинг, ипак је мало бесмислено да се фолирамо како су ово избори за градску власт у Рејкјавику, Хелсинкију или Џуноу, главном граду Аљаске. Пробуди се, Београде, некад узаврела балканска престоницо!

Али добро, можда је и овако у реду, можда започиње нова фаза нашег демократског развоја и начина како се води кампања. На улицама бели билборди на којима ништа не пише (евентуално и црни, а у случају опозиције). На митинзима се скупимо, сви ћуте, говорници се попну на бину, климну главом и сви се разилазимо. Предизборни рекламни блок на телевизији се састоји од најавне и одјавне шпице, јер реклама нема, који ће нам.

(Не)Сумњиви типови организују бели бугарски воз: ако им донесеш фотографију белог листића - 10 евра. Ако останеш код куће - 20, а ако си лажно пријављен да живиш у граду у који и нећеш отићи да гласаш, цена на упит. Одатле па до тога да из Берлина, Брисела, Москве или Њујорка (извињавамо се Пекингу, Абу Дабију и Истанбулу, још се нису квалификовали) стигну спискови са изабранима и неизабранима, а које не морамо ни да оверавамо на изборима - мало фали. Па кад размислиш, шта би и фалило да то не фали. Односно, која би била разлика. А у односу на ову тишинетину која сада влада.

Београде, који ти је?