ОВАЈ фељтон, који је пред читаоцима "Новости", сведочанство је о једном од судбоносних периода у новијој српској историји. Стрпљиво сам чекао да истекне двадесет година обавезе чувања државне тајне да бих са читаоцима поделио оно што сам доживео. Пратићете хронологију и драматичне моменте историјског тренутка пресудног за три народа, три државе, регион и Европу. Настојао сам да верно прикажем све актере "балканске драме" и све догађаје до сада скривене од јавности. Можда ће се многи стереотипи и предрасуде након ове књиге срушити, али то је неопходно да би историчарима и савременицима биле јасне и видљиве чињенице неопходне за боље схватање догађаја из блиске прошлости.

* * * * * * * * *

ВАШИНГТОН, 25. април 1995. године. У 12.30 повезао ме је возач амбасаде Миодраг Мића Ђурђевић на ручак с дипломатским кореспондентом листа The New York Times, чувеним новинаром Дејвидом Бајндером, веома добрим познаваоцем српских прилика. Он је био дугогодишњи дипломатски кореспондент из Берлина, Прага и Београда. Ожењен је Хелгом, немачком држављанком, коју је упознао за време свог службовања у Берлину, током којег је написао књигу о Вилију Бранту, веома добар приказ немачког канцелара. Једна ћерка му је рођена док је службовао у Прагу, а две друге док је радио као дипломатски извештач у Београду.

Ручак сам заказао у његовом омиљеном ресторану "Баристер" (Barrister - Адвокат). Кратко смо се поздравили, по обичају, јер је ово био наш ко зна који сусрет по реду. Он ми је био један од најближих пријатеља још од мог доласка, у августу 1990. године. Знао сам шта ће да наручи - хамбургер са љутим сиром и чипс. Пре тога, "џони вокер" с пуно леда. И сам одавно навикнут на америчке специјалитете, правио сам му друштво и такође сам појео хамбургер, али са чедар сиром, и салату од парадајза и лука. Ти наши ручкови увек су били кратки и трајали су обично по један сат, евентуално пола сата дуже, уколико се дешавало нешто интересантно. Дејвид је овај ресторан називао нашим клубом због честих окупљања која смо ту одржавали. Ту смо се нас двојица налазили са Обрадом Кесићем, који је радио у Irex-у у Вашингтону, као и са Игором Масловим, руским дипломатом који је такође био добар познавалац америчких прилика. Он је пред крај деведесетих отишао у Сан Франциско, а одатле, после сукоба између две дипломатије због шпијунирања, био протеран из Калифорније с групом руских дипломата.

ДЕЈВИД Бајндер, тог дана, ми је рекао да је имао незгодан разговор са својим главним и одговорним уредником Мичом Левитасом, после чланка који је написао о шпанском команданту из јединица УН. У Сарајеву је извршен напад на муслиманске цивиле док су стајали у реду за воду. Пала је мина и убила већи број људи. Шпански поручник је тада на папирној браон кеси написао да је пала с положаја босанских муслимана. Кружила је гласина да су то муслимани сами урадили да би произвели бес у међународној заједници ради кажњавања босанских Срба и Србије. Тај шпански официр је касније то потврдио у свом разговору с Питером Бруком, писцем из Тексаса и колумнистом који је објављивао своје чланке у магазину Foreign Affairs, који је излазио тромесечно. Међутим, Мич Левитас је поводом тог наводно увредљивог чланка који је Дејвид написао за The New York Times добио доста озбиљних притужби од америчке администрације, као и од босанских муслимана и њихових лобиста. Рекао му је да ће, будући да су веома, добри стари пријатељи, шта год да напише, он то објавити, само да не пише више о "тим проклетим Србима".

ДЕЛОВАО је Дејвид прилично разочарано и потиштено због разговора који је водио тог јутра и зато ме је и позвао да се видимо, да ми се пожали. Говорило се да су муслимани организовали исту врсту напада на своје цивиле и у реду за хлеб, са истим циљем - да би обезбедили бомбардовање српских позиција, што се и догодило нешто касније, у лето 1995. године. Казао сам Дејвиду да сам о том инциденту разговарао с начелником политичке управе за југоисточну Европу у Стејт департменту Џимом Свајгартом, и да сам му рекао да постоји извештај шпанског официра, као и неки други извештаји и новински чланци у којима се указује на то да српске војне формације нису одговорне за бомбардовање људи ни у реду за хлеб, ни у реду за воду. У том разговору рекао сам Свајгарту и да сам уверен да је и он прочитао чланке Питера Брука у магазину Foreign Affairs, Дејвида Бајндера у листу The New York Times и новинара Стивена Розенхлда у Washington Post, па чак и текстове Чариса Краутхамера, који су сви указивали на то да муслиманске жртве нису изазване кривицом Срба.

СВАЈГАРТ ми је тада рекао: "Небојша, битно је да се Срби помере с линија с којих може да се туче и с којих се туче по Сарајеву из њиховог оружја. Уколико би се они уклонили, као што америчка влада и парламент траже, и уколико би дошло до престанка бомбардовања Сарајева, не би било оваквих ситуација и не би морало да се истражује ко је крив, а ко није крив. Значи, то што су Срби ту - то их доводи у ситуацију да буду оптужени. Да су се склонили и да нису могли да гађају, до такве ситуације не би дошло. Према томе, није битно ко је то урадио. За владу је битно да се трупе помере и да се организује прекид ватре у Сарајеву, јер то је прст у око целој међународној заједници. Немојте да се бавите ситним детаљима, гледајте глобалну слику.

Померите српске снаге с брда и онда нећемо долазити у овакву ситуацију. Док су снаге ту, увек ће априори оне бити криве за то, јер су ту, јер бомбардују позиције по Сарајеву.

Дејвид ме је пажљиво слушао. Рекао је да је и његов снажан утисак да је то став америчке владе, без обзира на овакво отужно деловање муслимана. Попричали смо још мало, попили по чашу белог вина и ја сам се затим с Мићом вратио назад у амбасаду.

УСПЕШАН ДИПЛОМАТА

НЕБОЈША Вујовић (1957) некадашњи је каријерни дипломата. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1979. Службовао је у Сиднеју, у Аустралији, као вицеконзул, а затим као политички дипломата и шеф Мисије СРЈ у Сједињеним Америчким Државама. Био је амбасадор у МИП-у, помоћник министра спољних послова и председник Комитета за сарадњу с КФОР-ом и Унмиком. Био је изасланик председника Владе Србије у периоду од 2004. до 2009. Учествовао је на мировној конференцији у Дејтону, као и на војнотехничким преговорима у Куманову, који су резултирали споразумом о прекиду НАТО бомбардовања СРЈ. Кумановски споразум је преточен у резолуцију Савета безбедности УН 1244. По завршетку дипломатске каријере, до 2011. био је генерални директор "Хемофарм УСА" корпорације са седиштем у Вашингтону, тада највећим српским извозником у Америци. Затим је био саветник председника немачке компаније "Стада" из Франкфурта. Сада је партнер (off council) у њујоршкој адвокатској фирми Lanza, Reich & Daniel.

О Небојши Вујовићу најбоље говоре речи Матије Бећковића поводом књиге "Последњи лет из Дејтона": "Небојша Вујовић није био најважнији учесник мировних преговора у Дејтону, али овом књигом он постаје нешто битније: најважнији и најверодостојнији сведок овог историјског догађаја."