БОДИН као сувладар са оцем краљем Михаилом, са већ стеченим државничким искуством, у рату између Нормана и Византије, приклонио се војно пољуљаном Цариграду и цару Алексију Комнину. Али одлучио се за игру чекања победника. Тактизирао је и са својом војском остао је по страни. Чекао је исход. Историчари нису одгонетнули како је остао некажњен за двоструку игру и како је успешно избегавао борбе између својих савезника, иначе љутих непријатеља.

Знао је да су у Цариграду, после пораза Византије од Нормана код Драча, били огорчени на њега. Међутим, то му није сметало да сасвим стане уз Нормане и да уз њихову помоћ освоји Рашку и Босну и да са променљивим успесима настави припајање осталог свесрпског простора својој Дукљи. Ако није успевао дипломатијом, он би се латио оружје којег је, на жалост Срба, користио и против сународника, као што је био случају у подвргавања Рашке и Босне.

УМЕЋЕ владања употпуњавао је и тиме што је на управничка места присилно освојених области постављао оне поданике који су били спремни да за њега без премишљања положе животе. У том смислу, почаст управника Рашком дао је жупану Вукану (1112-1116), у чијој је сенци био његов брат Марко, дозволивши му да у време византијско-печењешког рата врши пљачкашке упаде на византијске територије не би ли га тако чвршће придобио за себе.

После исцрпљујућих ратова са Норманима Византија се 1086. упустила у тешку борбу са Куманима и Печенезима, који су учестало надирали на Балканско полуострво, пљачкајући редом све што су стигли. За време тих дуготрајних и тешких борби лукави Бодин је повременим упадима на византијску територију испробавао своју војну моћ.

Пошто у почетку није могао да се похвали неким нарочитим успесима, заокренуо је правац напада на византијске области са полазном позицијом из Рашке која је имала повољне природне споне са Зетом, ослањајући се на даровитог и све моћнијег Вукана.

ИСПОСТАВИЛО се да је овим потезом одредио правац српским политичким и државним тежњама за неколико векова унапред, а нарочито померање тежишта српске државности са Зете на Рашку. Али, како је Рашка у то доба била у приоритетној сфери византијских интереса, то је њен ратоборни цар Алексије пошао у лето 1091. године истовремено на Бодина и Вукана. Срећом за Рашане и Зећане, унутрашње дворске византијске завере натерале су цара Алексија да се са пола пута врати у Цариград.

После тог неуспелог ратног похода на Србе, цар Алексије је заратио са Турцима, чиме је омогућио великом жупану Вукану да из својих упоришта у областима између Ибра, Лима и Западне Мораве несметано продре у територију Косова и горњег Повардарја и односи из њих богат плен. Нешто касније успео је да пљачкајући стигне до Тетова, Скопља и Врања. Ратна игра византијског цара и рашког великог жупана Вукана, под Бодиновим будним оком, наставила се чим су то дозволиле политичке прилике.

ЗАНЕСЕНА ПРИНЦЕЗА АНА ОПИСУЈУЋИ поменуту норманско-византијску битку за Драч, на дан Светог Луке 1081. године, Комнинова кћи Ана написала је лирски спев о српском краљевићу Бодину, према коме њено женско срце изгледа није било равнодушно. Признати историчари пак кажу да хваљени српски краљевић није ниједанпут замахнуо мачем према Норманима и њиховом војсковођи Роберту и да се после бојишта, пошто су се потучени Византинци дали у бекство, нечујно повукао. По свему судећи, занесена Ана није то видела.

БОДИН је проценио да Вуканови успеси иду у прилог и Зети и зато му је дао велику слободу. Но, лукави Вукан је у јеку својих успеха проценио да нема довољно снаге за озбиљније сукобе са Византинцима, па се са разумном опрезношћу повукао у околину Звечана, у густе планине у које се цар Алексије, ма колико био јак, ипак није усудио да уђе. Али ратоборног Вукана није држало место. Његов борбени дух гурнуо га је у нове пљачкашке походе на незаштићене византијске просторе, и поред Бодиновог противљења.

Вешт на оружју и речима, Вукан је зависно од постојећег стања закључивао и раскидао примирја. Наравно да је цару Алексију дозлогрдила оваква жупанова "дрскост", поготову што га је својим борбеним духом изазивао на бој. То је радио онда када се осећао јаким и зато што му је једном разбио војску. Због свега тога драчком војводи Јовану Комнину заповедио је да га нападне свом жестином. Довитљиви жупан Вукан је опет нашао заклон у звечанским планинама, одакле је лукаво понудио примирје. Док је цар Алексије вагао понуду, неуморни жупан ударио је изненада свим расположивим снагама на царску византијску војску и поново је разбио у парампарчад.

ПРЕГАЊАЊА Вукана и цара Алексија Бодин је посматрао са одстојања свестан да му углед пада и утицај слаби, као и да се тежиште српског националног интереса све брже преноси на обронке Копаоника и област Рашке. Велики Вукан не би био оно што јесте да се после толиког успеха зауставио. Напротив, уместо да се уљуљка у победничком слављу, његова војска незадрживо је продирала до Врања и Скопља, па и ниже до Полога. Улажући труд да одбрани углед моћног императора, љутити цар Алексије кренуо је 1094. године у "битку до краја" против одважног жупана коме је непрестано расла цена.

Његова слава у српском народу се увећавала. Ипак, када је озлојеђени византијски цар са моћном војском стигао до Липљана на Косову, разборити Вукан се уплашио пораза, и вођен разумом, затражио је ново примирје, а као таоце понудио је своја два синовца. Исто тако разумни цар Алексије оберучке је прихватио изненадну и повољну понуду примиреног жупана, имајући у виду да су му иза леђа бројни варвари, спремни да свакога часа ударе на његову царевину.

ОД ОВОГ примирја завладало је нешто трајније затишје између Срба и Византије, која је била окренута крсташима, који су, као што се зна, на ширем плану започели велики поход усмерен ка ослобођењу Христовог гроба. Опрезни жупан Вукан није имао куражи да се замери Христовим походницима док су, пролазећи долином Мораве, вршили пљачкашке испаде. Али накратко је пореметио примирје у Липљану.

Овај приказ стања у српским земљама показује у каквим се унутрашњим и спољним околностима син моћног краља Михаила, рано сазрели Бодин, ставио на чело свих Срба, а који је, узгред речено, започео своју владавину поразом од Византинаца на Косову. Поуздана предања казују нам да је он као византијски заробљеник једно време тамновао у Цариграду, а потом је депортован у Антиохију, град у коме су се до задњег мача бориле за превласт византијска и јерменска струја.

КО ЗНА какав би крај дочекао овај миљеник среће да га отац Михаило није избавио из неугодног ропства преко једног утицајног и богатог цариградског трговца. Свакако је то успео за добар ћуп злата, а можда и два. Такође, уредно је забележено да је Бодин после избављења из ропства и по повратку у отаџбину постао очев сувладар. Ни женидба са Јаквинтом, ћерком богатог и угледног грађанина Барија са југа Италије, није му помогла да се на престолу ослободи очевог друштва и туторства.

Византијска сведочанства уче нас да темпераментног и промућурног Бодина место није држало и да му је живот био покрет и само покрет. Тако га је агресивна нарав, поред осталог, навела да се против очеве воље са својом гардом прикључи цару Алексију Комнину, док је овај бранио своју интересну зону од Нормана.