СРАМОТО једна,

знамо се се још одмалена, још од кад су нам родитељи говорили "Како те није срамота?" или "Срам те било!". И дан-данас се сећамо од чега нас је све било срамота пред онима који су нас учили шта је срамота. Зато што је и њих учио неко. Јер срамота је било не знати шта је срамота.

Још од тада однос према срамоти био је веома важан, некако се подразумевало да не треба радити оно од чега после може да те буде срамота. А знало се и шта је срамота, чак се могла установити и разлика између веће и мање срамоте: већа је срамота, рецимо, красти кад имаш, него кад немаш. Или је већа срамота кад показујеш своју него кад видиш туђу срамоту. Срамота је кад узмеш а не вратиш, а већа је то срамота него кад вратиш прекасно или мање но што си узео. Такође, већа је срамота ако не признаш да си урадио него него што ћутиш ако си видео нешто лоше. А највећа је срамота ако не осећаш срамоту, а требало би.

СРАМОТА је кад се каже да није како јесте, а и кад се тврди да јесте како није. Срамота је да се јавно прича о тајним стварима, или да се раде тајно јавна посла. Срамота је ленчарити пред онима који раде, галамити пред онима који се одмарају. Срамота је тражити оно што нам не припада, захтевати оно што не заслужујемо, радити па чак и смерати оно што се не сме. Срамота је галамити у тишини, веселити се у тузи, силити се над слабијима, просити ако можеш да радиш и зарадиш, не поштовати старије, занемаривати децу. Срамота је не угостити госте, срамота је не поштовати домаћине, срамота је у туђој кући понашати се као у својој, а још већа према својој кући се односити као према туђој. Срамота је бити бахат или прост, срамота је цмиздрити кад треба бити храбар, срамота је кад се не зна нешто што свако мора да зна. И срамота је, баш велика, кад се не зна шта је срамота.

И тако ето, срамото, некако дођосмо до тебе и нас, сада. Ових дана некако смо посрамљени, како због нас самих, тако и због многих других. Срамота нас је шта се све ради, као и шта све се није предузело. Срамота је шта је све било, а срамота је и све оно што се није десило, а морало је. Срамота је и што нас раније није било срамота, срамота је што нас сад није срамота, а тек ће да буде срамота кад се не будемо срамили, а морали бисмо. Не можемо да се одлучимо да ли је више нас срам било или би њих требало да је срамота. Срамота нас је и од туђе срамоте, а посебно што њих није ни срамота. А највише нас је срамота овог времена, у коме изгледа као да ништа није срамота. И да нас је некако срамота напустила, па више никог није срам.

У ТОМ смислу бисмо те, срамото, замолили да нам се вратиш, где год да си отишла. Могуће је да је и тебе срам што више никог ни због чега није срамота, па мислиш да самим тим није ни срамота ако ни срамоте нема. Или да те је срамота што смо дошли до тога да је постала највећа срамота ако се неко нечег срами. Не знамо разлоге зашто тебе, срамоте, више нема, али мислимо да си нам неопходна и да није срамота ако, кад се вратиш, буде више посрамљених. У политици, у медијима, у бизнису, у саобраћају, на улицама и у кућама, где год треба да има срамоте, а нема је. Па и у оваквим ситуацијама, кад је срамота и што овај што пише о срамоти не пише о каквој је срамоти конкретно реч, него се обраћа самој срамоти, као да њу не би било срамота да такво нешто срамно прочита. Што је можда најчуднија срамота од свих: да је постало срамота и ако се каже шта је све срамота и кога би све требало да је срам. Једина, можда, гора срамота је ако не бисмо знали - а знамо - о којој, каквој, коликој и чијој све срамоти је реч.

Е, срамоте.