БУРНА и веома богата историја настанка Србије, старе и нове државе, око које су се одувек отимали моћни Римљани и Византинци, а када су прилике дозвољавале, и нешто слабији Германи, Сармати, Дачани, Гепиди, Хуни, Авари и многи други њима слични завојевачи туђег, као да полако тоне у заборав. Народи који запостављају своју прошлост су без јасне будућности. Намера овог, непретенциозног текста је да вратимо у сећање наше праочеве и њихова велика дела, стубове носаче српског рода.

За почетак, довољно је рећи да је на њеном простору, који су заузимали стари Срби, рођено чак осамнаест римских императора, почев од Нишлије Трајана Деција (249-251), па до оног за историчаре нарочито занимљивог, бриљантног војника и војсковође Констанција III (421), који се уздизао на крилима своjе супруге Гале Плацидиjе, сестре цара Хонориjа.

Као незаобилазна раскрсница важних међународних путних праваца, Стара Србиjа jе у периоду свог настанка била поприште великих битака и свакоjаких ратничких ломова.

НEИСЦРПНА археолошка налазишта својим jезиком казуjу да где год се у Србији мало дубље заоре и забоде, нађе се покоји остатак древних народа, а посебно гробнице њихових владара и костурнице изгинулих ратника.

Судећи по томе на које су све начине Срби пропатили кроз векове, слободно се може рећи да спадају у ретке народе који никако да схвате да се живот најбоље учи на примерима сопствене прошлости, негативне или позитивне. Ова поучна опаска је на неки начин увод у главну тему овог публицистичког штива, чији су детаљи превасходно извучени из архивских прашњавих подрума. Није за похвалу то што просечно образовани Србин мисли да сва прошлост Србије припада цару Душану, кнезу Лазару и владарској лози Немањића, Карађорђевића, Обреновића и епохи Јосипа Броза Тита. Напротив, Стара Србија је имала велике владаре и градитеље не само историје свога народа, непроцењиво заслужне што ми, данашњи, уопште и постојимо. Нажалост и помало на нашу срамоту, њихов живот и богата делотворност, нашим грехом и немарношћу, остављени су да труну у историјској тами.

Управо на њиховим патњама, ми, ововремени, градимо свој живот, узгред речено онакав каквим смо га и заслужили.

Да би се што боље осветлили животворство и општи историјски допринос наших заборављених предака, ваља се унеколико дотаћи ондашњих светских збивања која су утиснула дубок траг у судбину и свеопшту будућност Срба.

СВЕТАЦ ИЗ НИША СТАРА историја је трајно забележила да се у том глобалистичком метежу, у коме је створена нова слика света, најбоље сналазио умни и властољубиви император Константин Велики, Нишлија рођењем, оснивач Константинопоља (Цариграда), познатији као творац Миланског едикта (313), верског документа који је омогућио слободу хришћанства и престанак прогона хришћана, слободу проповедања божје речи, слободу цркве и њено несметано ширење, а коме се читав хришћански свет поклонио 2013. године, хиљаду седам стотина година од његовог настанка. Ратовање под верским знамењем са доминантним крсним барјаком било је повод православној цркви да га после великог верског раскола (1054. године) између Источне и Западне цркве прогласи свецем, а његову мајку светицом.

ВЕЛИКА померања народа Европе, донекле и Азије, којима њихове тадашње постојбине нису обезбеђивале довољно хране и других потрепштина, узеле су нарочитог маха почетком 2. века после Христа.

Није неко нарочито научно откриће ако се баш овде каже да су се у то немирно време непрегледне колоне ратоборних варварских племена, борећи се да што пре стигну до срца Европе, сударале и крвљу укрштале копља. За све њих ово беше неиспитано подручје. Суверена владавина Рима је суровошћу за краће од 53 године (220-167) успела да покори такорећи цео свет.

У почетку спорадичне, а потом осмишљене и организоване сеобе народа различитог порекла, обичаја и навика, биле су истовремено и обнова и распад човечанства. Биолошки снажна, отпорна и надасве лако покретљива ондашња варварска племена, колико успут смртно сакаћена, толико и обнављана, својим незаустављивим покретима пољуљала су из темеља Стари свет, и то онај којим је, како је записао тада актуелни савременик, велики историчар Полибије, владала декадентна и проживљена Римска империја. Ова за старе Римљане тужна и жалосна збиља подстакла је наочитог историчара и филозофа Тадита да у свом чувеном спису "Германија" резигнирано напише: "За нашу, Римску државу, настају последња времена и најбоље што нам срећа може поклонити јесте неслога међу нашим непријатељима."

ВРЕМЕ које је долазило показало је да том Римском царству, огрезлом у разврату и разједаном крвавим отимањем за владарски трон и вишу друштвену лествицу, није било спаса, нарочито као сили која је овладала читавим човечанством. Поред осталог, то је било и стога што је његовом бахатом племству, балдисалом од сладокушћа, усахла моћ да сачува границе своје царевине, које су се простирале од Велике Британије до обала Црног мора, од Португалије до Средњег истока, од ушћа Дунава, са којег се вековима бранила од разноразних варварских упада и удара, до Сахаре. У појединим етапама та темељито пољуљана, завојевачка сила полако је губила провинцијске градове и мања насеља толико да није стизала да преброји своје губитке.

Тако нешто се на пример догодило са Сирмијумом (Сремска Митровица), врло значајним римским градом насталим на садашњем тлу Србије, смештеном на југоистоку Паноније, који је на свом врхунцу бројао око 100.000 становника. Или Сингидунумом, данашњим Београдом, тада са 30.000 становника, који је осамдесетих година 1. века нове ере постао централно и стално седиште римске Четврте легије, на чијим бедемима је основана прва хришћанска епископија, према староставном предању, рукоположена од самог апостола Павла.

РЕЂАЊЕ градова са овог простора Старе Србије које је Рим губио и враћао, као што су Таурунум (садашњи Земун), Феликс Ромулијана (данашњи Гамзиград, у којем је рођен и сахрањен Диоклецијанов цезар Галерије, велики победник над Персијанцима, слављен као нови Александар, Ремезијана (Бела Паланка), Виминацијум (Костолац), Талијага (Доњи Милановац), Јустинијана Прима (Царичин град, код Лебана), Улгајана (Липљан)..., захтева књижевну грађу друге врсте.

Што је време више промицало, то је све рањивији Рим са све мање успеха и са све више губитака бранио за њега изузетно важне раскрснице и путне прилазе за средњу и јужну Европу и њихова плодна поља, чијим плодовима се бахато разбацивао.

У СВАКОМ погледу видно уздрману империју, прво су већ крајем 2. века на граници, на доњем Дунаву озбиљно начела невероватно јака германска племена.

Кроз широке провалине које су за собом остављали продорни Германи, незадрживо су продирали исто тако експлозивни Готи, који су средином 3. века извели офанзиву на Балканско полуострво, праћени у стопу мноштвом нешто слабијих племена жељних хране, топле постеље и одеће. Међу тим прашњавим, блатњавим рушиоцима Рима сасвим сигурно било је и припадника биолошки здраве и издржљиве словенске расе, помало склоне и авантуризму. Византијски извори међу Варварима који су крајем 5. века и почетком 6. прелазили Дунав и пљачкали Балканско полуострво помињу Хуне, Бугаре и Словене.