Поштовани руски

научници,

Ми, љубитељи и власници домаћих љубимаца, са пажњом смо испратили део презентације најновијих достигнућа до којих се дошло у вашем Фонду перспективних истраживања, а који је посетила наша делегација ових дана. И веома стресно смо доживели тренутак када је пред уобичајено зачуђеним погледима српских званичника уобичајено кратконоги и клемпави јазавичар завршио у неуобичајеној посуди напуњеној течношћу која не садржи азот. И пошто нам, без обзира на срећан завршетак те авантуре, није било лако да је и гледамо, ми вам се, ево, обраћамо - просто да олакшамо душу.

Напомињемо и да ово обраћање нема намеру да улази у дубљу анализу тога зашто је баш српској делегацији показано научно унапређење које је важно за спасавање подморничара, те да ли то значи да се наша обезморена земља од сада налази на путу да револуционарно измени начин одбране Дунава и Саве. Далека нам је и непозната та проблематика, те бисмо стога ово наше обраћање ограничили само на питање јазавичара. Мали пас, мала тема, мала главобоља. Дакле:

Можда међу вама има наших истомишљеника, те ће такви разумети да нам није било лако да се сродимо са начином извођења експеримента. И разумећете да смо, грешне нам душе, само на малецки, ама најмањи тренутак помислили да би нам било драже да је - далеко било - неки члан српске делегације завршио потопљен у течности. А да јазавичар буде тај који запрепашћено гледа како руски бели мантили потопљеника живог и здравог ваде из напуњене мега-епрувете, бришу га пешкирима и шаљу на удомљавање. Наравно, пошто би такав поступак био сматран изузетно негостопримљивим и буквално нехуманим, та примисао пореклом је од наших плахих животињољубивих емоција, а и брзо одустајање од ње говори да ни нама идеја није била драга... или логична... или и једно и друго.

Али одустајање од оног што нам је прво пало на памет није нас спречило да размишљамо како је јазавичар ипак могао да избегне своје научнодоприносне муке. Да се експеримент мало боље припремао, те да су се мало више истаживале прилике у Србији, без икаквих проблема би се могло закључити да овде има сасвим довољно адекватних замена за потапање. Пензије уместо јазавичара, рецимо. Потопиш их у ММФ захтеве, владине мере, буџетски суфицит - и њима ништа, као никад у савременој историји. БДП, потом. Чија скраћеница, за потребе мисаоног експеримента, а и у принципу, може бити Богме Добро Потопљен. Потом опозиција: ено је потопљена, све један другога вуку ка дну; дочим се с друге стране позиција исто дави, загњурена у прескупе новогодишње украсе и јелке, сопствену ароганцију и "дала баба да уђе у коло" захтеве из Брисела и Вашингтона. Али, добро, ако се ипак тражи да замена за јазавичара у експерименту буде мало баналнија и буквалнија, шта је фалило да се - уместо пса - за безазотно заморче узме нека овдашња џукела?

Овде џукела има колико год да је руској науци потребно. Ту се, наравно, не мисли на четвороножне мешанце, са њима је све у реду; мисли се на изворне, непатворене људске џукеле, којима баш оваква времена одговарају за њихова џукачка посла: да заузму положаје и фотеље. Или згрну новац. Или стекну популарност. Или донесу популарност нечему о чему мора да се ћути, сем ако ниси џукела... Или шта год друго била та посла у којима се џукеле сналазе боље од осталог двоножног света. Овдашње џукеле, дакле, баш такве какве су, идеалне су за потребе било каквих перспективних истраживања и топло их препоручујемо за сваки братски и пријатељски шинтерај, те за све могуће даље експерименте и презентације. Јер у шта год да џукеле потопиш, дисаће и даље, ђаво да их носи. А то је много боље од онога што може један убоги јазавичар. Верујте нам.

Ако ништа друго, макар се у џукеле разумемо.