УСПОН Слободана Милошевића на власти значио је и пад Ивана Стамболића. Он, међутим, није био прва жртва обрачуна у врху српске партије. То је био председник Градског комитета Београда Драгиша Павловић.

Данас готово заборављен, Павловић је осамдесетих година био трећи човек нове генерације политичара који су заузели кључне позиције у држави и Партији. Његов највећи грех био је што се у колоплету посустале државе, посрнуле идеологије и нагомиланих проблема нашао на путу Милошевићевом заокрету према косовском питању. Он ће бити у средишту Осме седнице, која ће због свега овога постати симбол краја старе и почетка једне сасвим нове епохе у српској политици.

Млад, образован, широких видика, Павловић је сматран надом нове генерације политичара у Југославији. Човек са дипломом два факулетета, машинског и економског (завршио би, говорили су тада, и више, али их у Крагујевцу није било), и докторатом политичких наука, међутим, сагорео је у огњу многобројних афера које су тресле тадашњу државу.

КАРИЈЕРУ је почео у Институту за научно планирање, где је крајем седамдесетих и упознао Ивана Стамболића. Иако је то било неуобичајено за тадашњи поредак, у политику се винуо са места Ивановог шефа кабинета, функције без политичког масла. На Иванов захтев прелази у Привредну комору, одакле почиње да дели путању свог политичког оца. Избором Милошевића за челну позицију у ЦК Србије, место председника Градског комитета Београда припало је Драгиши Павловићу.

Добро поткован знањем, са дозом нарцисоидности и самозаљубљености, склон полемици и концепту дијалога у друштву, али слабо познат широј јавности, Павловић се није уклапао у шаблон тадашње партијске бирократије. Милошевић је био незадовољан и договором да га он замени на челу Градског комитета. Али везао му је руке својим кадровима који су остали у београдској партији. Трећи човек осовине српских политичара, међутим, убрзо ће се закопати у талогу полемика, афера, борбе за превласт... Драгиша је преценио и себе и Иванову моћ.

Тиме је почела и лабудова песма његове неславне политичке каријере.

ПОЈАВА Драгише Павловића била је освежење и за државу и за Партију. Све до почетка осамдесетих главну реч у Југославији водили су политичари старе гарде, ратни кадрови огрезли у комунистичку идеологију и са баластом мучног поратног доба и израженог титоизма. Народ је већ био презасићен Петром Стамболићем, Добривојем Видићем, Дражом Марковићем, Николом Љубичићем...

Појава младог човека широког образовања, физички маркантног, вештог оратора импресивно дубоког умирујућег гласа многима је улила наду да на сцену ступају људи који ће умети да се носе са изазовима времена. Сарадници га и данас памте по смирености, добрим оделима, белим лонг сајз цигаретама "кент", таленту за полемику, али и брзоплетости и потцењивању противника.

ЗАПАМЋЕНЕ су његове јавне расправе поводом Меморандума САНУ из чега је објавио и књигу "Питањем на одговоре", као и текстови које је објављивао у штампи под псеудонимом. Жестоку полемику водио је са Мијалком Тодоровићем и Миладином Кораћем у "Политици".

"Уредништво је било дужно да њихове одговоре на Павловићеве нападе прво даје Павловићу да он напише свој одговор, па да се тек онда објаве", присећа се у својим мемоарима Душан Чкребић. "Устао сам против ове праксе. Била је то чиста злоупотреба положаја и пријатељства са директором 'Политике' Иваном Стојановићем. Павловић је под моћним Ивановим окриљем мислио да ако си на власти можеш све. После малог копрцања ипак није имао куд и прихватио је мој приговор."

Београд је био веома важан Савезу комуниста. У главном граду тада, као и данас, била је концентрисана политичка и културна моћ, ту су институције, као и седишта најмоћнијих индустријских комплекса. Овим телом он је руководио у јеку највећих афера тог времена.

СРПСКУ и југословенску јавност, поред сталних напетости на Косову, потресали су политички скандали везани за Меморандум САНУ, "Политикину" хумореску "Војко и Савле", насловну страну омладинских новина "Студент". Свој епилог све ове афере добиће на Осмој седници, када ће ефикасном акцијом Милошевићеви кадрови почистити Драгишу Павловића.

Повод за Павловићеву смену јесте његов иступ пред главним уредницима београдских медија које је поводом кризе на Косову и масакра у Параћину 11. септембра 1987. он окупио у Градском комитету. Пред укљученим ТВ камерама он је изашао са тезом да бујање српског национализма не доприноси смиривању стања у Покрајини. Он је нагласио да жели да разговара о суштини политичке збиље, а не о аферама.

На овом скупу у здању на Студентском тргу изговорио је следеће реченице:

"Укупно стање на Косову, које се не поправља ни потребном, ни пожељном, ни олако обећаном брзином, ствара опасну атмосферу у којој као да се свака изговорена реч против српског национализма доживљава као попустљивост према албанском сепаратистичком национализму. У таквој атмосфери, са упозоравајућим одликама политичке напетости ширих размера, лако се губи оријентација, бркају се опредељења, бледе линије преко којих се не сме прећи..."

ГОВОРИО је циљајући на Милошевића да запаљиве речи не доносе ништа друго осим пожара и да се неодмереним изјавама ствара хистерија која може да доведе до најгорег - ратног сукоба.

"Дланови Срба и Црногораца на Косову из аплауза већ прелазе у песницу, а то је граница преко које све даље иде у трагичан развој догађаја. Коме је то данас, за замишљена решења, потребна крв? Та застрашујућа реч све учесталије се и јавно изговара, а изостају политички и законски одговори на њу, па и обична људска забринутост. Шта треба да се догоди да бисмо схватили да обарач на оружју повлаче и неодмерене, хистеричне речи на јавној сцени, а понекад и један једини ред у новинама."

Ове речи између редова упућене Слободану Милошевићу који је већ месецима јахао на таласу узавреле косовске крви, Павловића ће скупо коштати. Уследиће десетак мучних дана мрцварења, које ће свој епилог добити на Осмој седници. Ушао је у битку за коју није био ни најмање спреман.

Милошевић није губио време. Павловић је пред новинарима говорио у петак, а већ у понедељак 14. септембра на страницама "Политике експрес" објављен је коментар под насловом "Олаке оцене Драгише Павловића". Текст је потписао Драгољуб Милановић, чија ће каријера од тог тренутка кренути узлазном путањом.


ЛУТАЊА ДРАГИШЕ ПАВЛОВИЋА

МНОГО је тога што Павловића приказује као контроверзну личност, записао је публициста Славољуб Ђукић у својој књизи "Како се догодио вођа". Расветљавајући Буцину улогу драматичних осамдесетих година, Ђукић је подсетио на бројне контрадикторности у политичкој биографији некадашњег председника Градског комитета.

"Демократска јавност неће му опростити улогу коју је одиграо у појави опскурне хумореске 'Војко и Савле'. Новинари признају његову толерантност, али му не заборављају сарадњу са Живорадом Миновићем. Албанским екстремистима остаје у сећању као први српски политичар који је опипљиво покренуо акцију заустављања исељавања Срба са Косова, када је у Батусима поставио темеље нове фабрике, срушивши притом породичну кућу јединог Албанца у овом селу. Српски националисти истовремено су његову изјаву о олако обећаној брзини доживели као предају Косова Албанцима", записао је Ђукић пет година после Осме седнице.


СУТРА: СЛАБА СРБИЈА, ЈАКА ЈУГОСЛАВИЈА