О(ливер) С(тоун): Исправите ме уколико грешим. Имао сам утисак да су Руси технички даље одмакли у стварању програма система антибалистичких пројектила.

В(ладимир) П(утин): Није баш тако. Ми имамо напреднији систем противваздушне одбране. Али што се тиче антибалистичке одбране, морамо размишљати о заштити од балистичких пројектила и балистичких напада космичке брзине. За одговор на ту претњу потребна је друга врста система. Ти антибалистички пројектили само су део већег система антибалистичких пројектила, а ти пројектили су обично смештени на периферији земље. Тај систем је веома сложен, веома велики, и захтева информативну подршку и подршку из свемира. Међутим, Русија је суочена с две претње. Прва претња је постављање тих антибалистичких пројектила у близини наших граница, у источноевропским земљама. Сматрамо да су оне усмерене против нашег ракетног система распоређеног у европском делу наше земље. Друга претња је то што се лансирне рампе тих антибалистичких пројектила за само неколико сати могу претворити у лансирне рампе за офанзивно оружје. Обе те претње су потпуно реалне. Сад имамо нову ситуацију. Ако ти балистички пројектили буду стационирани у Румунији и Пољској, ако буду постављени и на бродове који патролирају Средоземним морем и северним морима, као и на Аљасци, онда ће територија Русије бити окружена тим системима. Kао што можете да видите, то је још једна велика стратешка грешка наших партнера. Јер Русија ће на све те акције адекватно одговорити. То ће само довести до новог круга трке у наоружавању. А наш одговор ће бити много јефтинији од система антибалистичких пројектила. Наравно, наш одговор би могао бити и грубљи и мање софистициран, али системи које ћемо изградити биће ефикасни. И очуваћемо такозвану стратешку равнотежу. Мислим да за то нису заинтересовани само грађани Русије и Сједињених Држава. За то су заинтересовани грађани целог света. Равнотежа је од највеће важности.

О. С: Да.

В. П: Сећате се како је развијен нуклеарни пројекат? Тако што су Сједињене Државе направиле нуклеарну бомбу, па је Совјетски Савез ушао у трку и почео активно да развија свој нуклеарни програм. У Русији су радили и руски и страни научници, првенствено Немци. Али наша обавештајна служба добијала је и мноштво информација из Сједињених Држава. Довољно је сетити се брачног пара Розенберг, америчких грађана који су погубљени на електричној столици. Розенбергови нису сами дошли до тих информација, они су их само преносили. Али ко је дошао до њих?

ВОЉА НАРОДА НА КРИМУ Владимир Путин: Што се тиче Крима, питаћу вас шта је то демократија. Демократија је политика заснована на вољи народа. А како ми знамо која је воља народа? Тако што у модерном свету користимо изборне процедуре. Људи су дошли на референдум, где није било никаквог бичевања нити употребе митраљеза. Ова средства се и не могу користити да натерате некога да дође на изборно место. Људи су дошли, излазност је била изнад 90 процената. А од тога их је више од 90 одсто гласало за поновно уједињење са Русијом. Воља народа се мора поштовати. Не можете прилагођавати међународно право својим политичким интересима, а противно принципима демократије.

О. С: Kлаус Фукс.

В. П: Сами научници који су развили атомску бомбу. Зашто су то радили? Јер су схватали опасност. Отворили су Пандорину кутију и више није било повратка. Мислим да су научници из тог међународног тима били интелигентнији од политичара. Својевољно су дали те информације Совјетском Савезу како би се у свету успоставила нуклеарна равнотежа. А шта ми сад радимо? Претимо да уништимо постојећу равнотежу. То је велика грешка.

О. С: Онда престаните да их називате партнерима. Превише често користите израз "наши партнери". Служите се еуфемизмима. Они вам више нису партнери.

В. П: Али дијалог мора бити настављен.

О. С: Да, али реч "партнери" је еуфемизам. Тај израз сте могли користити једно време. Али блага реторика понекад не функционише. Сада, после повлачења из Споразума о антибалистичким пројектилима, напада на Ирак, ширења НАТО-а, мора бити јасно да сте свакако постали сумњичавији према америчким намерама и да се политика Русије мора променити. У Минхену сте 2007. изјавили да се став Русије несумњиво променио.

В. П: Нисам хтео да кажем да ће се политика променити. Само сам рекао да сматрам неприхватљивим оно што Сједињене Државе раде. И рекао сам да видимо шта се дешава и да морамо предузети сопствене мере. Kазао сам да нећемо дозволити да будемо одвучени на клање и поздравити то аплаузом.

О. С: Добро. У том и у другим говорима, веома речито сте говорили о међународном суверенитету земаља. Говорили сте о кршењу суверенитета у Либији, Ираку и Сирији. Да ли бисте додали још неке земље?

В. П: Не, само хоћу да нагласим да је такав приступ опасан. У шетњи вртом рекао сам вам да се демократија не може извозити. Не може се ни увести споља. Мора да настане унутар друштва. Такав приступ више обећава, иако је тежи. Захтева стрпљење, захтева много времена и захтева пажњу. Нема сумње да је лакше послати бомбардере. И шта онда? Шта после тога? После тога долази до јачања тероризма и јавља се потреба за следећим кораком у борби против тероризма. Узмите Исламску државу за пример. Где она регрутује нове припаднике? Тамо стижу људи из многих земаља. Шта је са оружаним снагама Садама Хусеина? Распуштене су, али су остале на улицама и оне сада контролишу ситуацију. Људи из целог региона стижу у њихове редове где их постојеће, добро обучено вођство користи као топовско месо.