КАО група која снима за Продукцију грамофонских плоча Радио- телевизије Београд, "Рибља чорба" је позвана да 16. марта 1979. гостује у пратећем програму на фестивалу забавне музике у Опатији. Имали су плаћени авионски превоз, смештај и пун пансион у луксузном хотелу са мноштвом звездица, као и гратис пиће у неограниченим количинама. Не треба ни помињати колико су одударали од осталих учесника фестивала и публике у фирмираним оделима и балским хаљинама, са чипканим рукавицама на рукама.

- Извели смо само песму "Валентино из ресторана" - написао је гитариста Миша Алексић у аутобиографији "Уживо". - Одсвирали смо је уз тон од милион вати и уз сценски наступ који је више приличио некој панк, него рок групи. Углавном, сви су били саблажњени. Излудели од протокола, хтели смо да оставимо утисак пет разуларених рокера из Београда који ту немају шта да траже.

Међутим, новинари из целе Југославије који су због масовне гребачине у Опатији боравили од првог дана фестивала, сутрадан су одушевљено писали о "Валентину", тврдећи како је "Чорба" освежила Опатију.

МЕСЕЦ дана касније, 13. априла на концерту у Дому културе у Долову, Миша је на половини свирке хитно морао у тоалет, али је, бауљајући по мраку упао у рупу. Упркос боловима, концерт је одсвирао до краја, а онда бенд вратио комбијем у Београд. Сутрадан су у Градској болници констатовали да му је искидан лигамент колена и ставили му гипс од кука до стопала. Морао је да мирује 20 дана, па га је на концертима по Санџаку у "Чорби" мењао Мирослав Цветковић Цвеле, тада члан групе "Папатра", а касније Бајагиних "Инструктора".

Препознавши будуће златне коке у "Рибљој чорби", чији је први сингл "Лутка са насловне стране" за кратко време продат у више од 60.000 примерака, наша најстарија дискографска кућа ПГП РТБ жестоко је притисла бенд да што пре сними и други сингл. Он се појавио 24. априла 1979. На А страни био је Борин "Рокенрол за кућни савет", а на Б страни "Валентино из ресторана" Рајка Којића, упечатљиво изведен у Опатији. Текст за њу заједно су потписали Марина Туцаковић и Бора. Био је то први и једини пут да је неко изван групе учествовао у писању стихова за "Рибљу чорбу".

ЧЛАНОВИ групе за пристојан хонорар прихватају да од 21. јуна до 21. јула свирају у кампу "Горан Савиња" у Макарској, где су на концертима увежбавали материјал који је требао да се појави на њиховој првој лонг-плеј плочи. Свирали су сваке вечери, чим зађе сунце, а слушало их је између две и три хиљаде посетилаца. Од тога су 90 одсто биле девојке. Тог лета сва петорица су се заљубила. Најпре Бајага, и то у Ему, садашњу супругу, која је у кампу, на рецепцији, била на пракси.

"Чорба" се припремала за свој први велики концерт у Београду. Заказали су га за 1. септембар 1979. на стадиону Ташмајдан. То место је одраније било на добром гласу за свирке рокера, а локација је атрактивна, у центру, под отвореним небом. Желећи да направи народску забаву, Бора је тај концерт најављивао под паролом "Рибља чорба неће да вам отима лову - улаз два сома", што је тада била заиста популарна цена. Термин је био одлично темпиран - почетак школске године. Изнајмили су најбоље озвучење и најбољу расвету, а два дана пре концерта, на благајни Ташмајдана продата је и последња улазница. Бора је неколико дана пред концерт, како је признао у књизи "Шта је песник хтео да каже", провео насмрт уплашен.

НА ТАШМАЈДАН је те ноћи дошло 4.000 људи са купљеним картама, а још 2.000 остало је ван гвоздених капија стадиона. Предгрупе су биле "Булевар" и "Формула 4" из Сарајева. "Рибља чорба" је кренула свом снагом, доводећи публику до делиријума. Бора и другови били су дословно затечени јер је публика знала све текстове нових песама, иако албум још није изашао. Одсвирали су све песме са синглова и предстојећег ЛП, уз Letter Џоа Кокера и Jumping Jack Flash од "Ролингстонса", иначе, Бориних омиљених ствари. Није било ниједног инцидента, а Бора је свој ауторитет доказао умирујући публику када је изгледало да ће одушевљење прерасти у експлозију. Када је бенд завршио песму "Још један усран дан", публика на стадиону почела је да скандира нешто што ће Ђорђевић слушати до краја каријере. Али тада се први пут чуло "Боро мајсторе, Боро мајсторе". Он у првом моменту, у неверици, није разумео шта публика скандира, а када је схватио - расплакао се насред бине.

То је било страшно - испричао је Бора Чорба 1982. за "Дугу". - С леве стране "Таша" је почело. И онда је народ прихватио. Могу ти рећи, ја сам се заледио. Нисам знао шта ћу са собом. Укењ'о сам се жив, не од страха, не од треме, него ми ништа није било јасно. Зашто толики људи то вичу? Гледао сам у њих ко овца, нисам знао шта ћу и онда сам се расплак'о ко п..... То је једини Миша видео на сцени. Приђе, пољуби ме, и онда каже: "Сад ћемо, Боки, да завршимо концерт како треба". И онда смо свирали... Баш сам се расплакао ко дупе. То можеш да напишеш, дупе није псовка, дупе је лепа реч.

ПОСЛЕ историјског концерта "Чорбе" на Ташмајдану, песник Душко Радовић, велики циник и заштитник свега племенитог у Београду, у радијској емисији на Студију Б констатовао је да је "школска година почела концертом Рибље чорбе". А десет дана касније појавио се "Чорбин" деби албум "Кост у грлу", у продукцији Енца Лесића, упакован у изванредан омот Југослава Влаховића, који је баш као и песме на њему био посвета аутсајдерима и људима на друштвеној маргини. Сниман је током јуна и јула у Београду, и тада је Бајага први пут са њима радио у студију, чувеној "петици", преко пута хотела "Ексцелзиор". Обожаваоци који су окупирали продавницу ПГП РТБ у Македонској улици, на дан изласка албума разграбили су првих 12.000 примерака. Сви су били затечени. Иначе, чланови групе су реакције публике и критике на "Кост у грлу" пратили из даљине, јер је пред његово објављивање Бора отишао на одслужење војног рока у Добој, Рајко се по истом задатку преселио у Сарајево, а Миша је отишао у војску у Копривницу.


МЕРИ ЦАКИЋ И АНТИБАЛЕРИНЕ

ПОДСМЕВАЈУЋИ се балетској кореографији обавезној на концертима великих поп и рок звезда, Бора Ђорђевић је на "Чорбин" концерт на Ташу позвао антибалетску групу "Рибетине", коју је предводила маскота београдске рок сцене седамдесетих Латинка Мери Цакић (за коју многи погрешно верују да је била инспирација за "Лутку"). У еротском доњем вешу, са подвезицама, оне су се потпуно неорганизовано мувале по бини, оправдавајући префикс антибалетски. Публика је ову гротескну екипу, окупљену ад хок, сјајно прихватила.


СУТРА: КО ТЕ ЉУБИ ДОК САМ ЈА НА СТРАЖИ