ИАКО је често карактерисан као први српски англофил, Филип Христић је реално био највештији и најуспешнији противник британске политике у 19. веку која се свим средствима борила против стварања независне Кнежевине Србије. То су му јавно признали његови супарници из британске владе кад је у Лондону 1863. водио и добио медијски рат за Србију.

Тад су Филип Христић и кнегиња Јулија Обреновић, из славне угарске лозе Хуњади, дошли у срце империје с мисијом да утичу на врло непријатељски расположену британску владу која је тражила укидање Кнежевине Србије. Повод је био турско топовско бомбардовање београдске српске цивилне вароши 1862. и безуспешан покушај Турака да заузму град. Срби су сатерали турске војнике у тврђаву, а затим затражили подршку великих сила у захтеву да турске трупе напусте тврђаве и Србију.

ЕНГЛЕЗИ који су били највећи покровитељ "болесника на Босфору", у страху од руске експанзије на Балкан кривицу за турско бомбардовање Београда свалили су на жртву - Србе. Британска влада тражила је да се точак историје окрене уназад и да се Србија укине чак и као вазална држава. Насупрот званичној политици Лондона, огласио се утицајни британски амбасадор у Цариграду Булвер, који је дуго сарађивао с Христићем и имао реалнији увид у српско питање. Он је за бомбардовање Београда окривио Турску која је живела у прошлости и није ништа чинила да разреши тензије које су постојале између српског и муслиманског становништва. Исти став је заступала делегација у Лондону, коју су чинили Филип Христић, кнегиња Јулија и Владимир Јовановић.

Христић је успехе у дипломатији постизао тихо, делајући с пуно такта и промишљености, вођен љубављу према својој земљи, али и свестан њених ограничења. Београдска политичка чаршија зато га није волела, али је волела експлозивне пароле и инциденте, макар и без икавих резултата.

СТРАХ ОД КНЕЗА МИХАИЛА ДО ОБЈАВЉИВАЊА Христићевих мемоара 2015. било је непознато његово сведочанство да су га пријатељи 1863. у Лондону упозорили да британска влада зна за планове кнеза Михаила о општем устанку и уједињењу балканских Словена. Пренесено му је да су британска, османска и хабзбуршка империја сагласне да је држање српског кнеза "врло опасно по ред и мир на Балканском полуострву".

ЈЕДАН такав догађај из 1851. који је довео до привременог прекида српско-британских односа је Филипа Христића први пут суочио с британском дипломатијом и усмерио његову каријеру. Повод је био инцидент у Београду који је избио због обележавања рођендана кнеза Александра Карађорђевића. Српски поданици имали су обавезу да осветле куће поводом овог дворског празника, али иако та обавеза генерално није важила за стране дипломате, британском конзулу Фонбланку јавност је замерила тврдоглаво одбијање да свечано осветли кућу кад су то то урадиле друге дипломате. Енглез је тад инаџијски са зграде скинуо заставу своје империје и затворио конзулат, чиме су прекинути и односи Србије с Уједњеним краљевством.

Млади правни стручњак Филип Христић у том тренутку је управо преузимао српско посланство у Цариграду, најврелијој дипломатској престоници Европе. Скандал у Београду је одмах изазвао тумачења на штету Србије, али захваљујући Христићевој вештини и такту, британски конзул у Цариграду ипак је послао службеника да провери о чему је реч. Дипломата је поштено проценио да Фонбланк није поступио исправно и конзулат је поново отворен.

Иако је историјски овај случај безначајан, Христић је тад створио позитиван утисак код британских дипломата с којима је остао у добрим односима. Он је русофобним Британцима понављао да Србија жели да буде самостална држава, а не представништво Русије, која је против њене воље непрестано гура у ратове због својих интереса. Руском конзулу је истовремену причао другу причу, а Турцима трећу, водећи се принципом да Србија треба да гледа, пре свега, свој посао и интересе.

Знајући за Христићеве добре везе с Британцима, кнез Михајло га 1863. шаље у Лондон с кнегињом Јулијом, у тешку мисију да промени став Британије о Србији. Искусни дипломата у сећањима помиње неколицину Енглеза "великих српских пријатеља" који су му помогли у том послу, али није прецизно објаснио зашто су нас толико волели. Из књиге о тој мисији коју је доцније написао његов син Милан, врло је јасно да су Христић и кнегиња у пртљагу носили замашну количину златних дуката којима су платили лобисте. Христић је као прави дипломата целу причу представио увијену у обланде, по правилима свог заната.

Британски лобисти српског питања су уз такав златни подстицај позитивне приче о Србији угурали на насловнице водећих британских листова. За само недељу дана они су објавили чак три књиге о стварним патњама хришћана у Турској, које је британска власт брижљиво скривала од своје јавности. Друга колона српске медијске војске у Лондону била је кнегиња Јулија, угарска племкиња високог педигреа и владарка Срба, за Енглезе непознатог, егзотичног и слободољубивог словенског народа на рубу Османског царства. Она је за кратко време постала звезда салона и пријема у којима је жестоко бранила своју српску државу. Око ње је лебдео ореол хероине, јер се сазнало да је у време бомбардовања Београда, пошто кнез Михаило није био у престоници, она поставила свој шатор у домету топова с тврђаве и позвала код себе све стране дипломате да се увере у турско насиље. Управо је тај гест изазвао жестоку реакцију конзула, због које је бомбардовање прекинуто.

Кад је позвана на пријем код краљице Елизабете, Јулија је показала немоћ Османске империје, јер је одбила да је британској владарки представи турски конзул, што је било у складу с положајем Србије као вазалне државе. Јулија се сама представила као кнегиња Србије, што је било право искључиво за владаре назависних држава, али то јој нико није замерио. Напротив, постала је звезда и све угледне куће су се отимали да је угосте, а њене слике су испуниле лондонске радње. Британске дипломате су њен учинак оцениле реченицом Бајрона, да једна лепотица може да изврши већи утицај него 100 најпаметнијих књига.

Тихи дипломата Христић и гламурозна кнегиња Јулија су за кратко време успели толико да узбуркају страсти да је у Доњем дому британског парламента одржана бурна шестосатна расправа о политици Лондона према Србији. Наравно да то није могло довести до промене званичне политике, али се на српско питање у британској јавности више није гледало на исти начин. Државни секретар сер Хенри Лејард је у парламенту оштро осудио захтеве српске владе да турске војне посаде напусте тврђаве у Србији, али је јавно одао признање Христићу као адвокату Кнежевине Србије.

- Влада српска може бити срећна што има за адвоката једног тако способног џентлмена, који има везе са европским круговима, може да утиче на штампу и на чланове парламента - признао је Лејард током седнице у парламенту, на којој је жестоко критикована британска туркофилија на штету хришћанских народа Балкана.

Јавност у Енглеској је захваљујући Филипу Христићу и кнегињи Јулији по први пут почела да симпатише Србију као симбол слободарских тежњи свих балканских народа и кључну земљу за решење "источног питања", наслеђа Османске империје.