СРБИЈА се у 19. веку обнављала у тешким условима, на простору изложеном унакрсној ватри интереса великих сила које су је посматрале као младу државу, а њен народ као оруђе за испуњавање сопствених циљева. Кнез Милош је проценио да се државна администрација не може заснивати на "увезеним" образованим пречанским Србима, већ да је држави неопходна њена сопствена елита.

Филип Христић је био припадник те наменски стваране класе државних чиновника. Започео је школовање 1826. у Београду, где се уписао и у прву српску гимназију 1830. као припадник прве генерације српских средњошколаца. Затим се 1836. уписао у тек основану Богословију, после које је упућен у државну службу. Кад је у децембру 1837. године отворена у Пожаревцу прва војна академија у Кнежевини Србији, кнез Милош је одлучио да се у њу упише цела прва класа гимназијалаца које је повукао из државне службе и вратио у клупе. Војна академија постојала је само шест месеци. После њеног затварања Христић је наименован за практиканта у Министарству просвештенија и санитета, где је брзо напредовао. Кнез Милош је 1838. одлучио да најбоље ђаке који су завршили гимназију и војну школу пошаље на даље школовање у иностранство, а међу њима је био и Христић. Од 1839. до 1855. године, после непуне две деценије, у Србији је било двеста високошколованих чиновника који су представљали нову интелигенцију.

ФИЛИП Христић је у својим "Успоменама" оставио искрено сведочанство о страховитом културолошком шоку који су доживели први државни стипендисти већ на самом путу ка Русији, Бечу, Пешти и Паризу.

- Христић је, као и сви остали питомци, био свестан културолошке и цивилизацијске заосталости Кнежевине у односу на европски запад. Због тога су се веома трудили да што брже усвоје европски начин мишљења и понашања, који су касније донели у Србију. То је допринело да у Србији ускоро постану уочљива друштвена групација, с посебним начином размишљања. Пошто је Христић школовање наставио као државни питомац у Паризу, самим тим је припадао првој генерацији српских ђака "паризлија". Они су по бројности представљали најмању групу српских студената школованих у иностранству. Међутим, одмах по повратку у Кнежевину, они су постали, као целина, уочљиви у културном и друштвеном животу Србије. Срби из Аустрије (из Прека, како су их тада звали) до тада су сматрани друштвено најнапреднијим елементом у друштву Кнежевине. Париски ђаци донели су нова схватања која су стекли током студија у Француској. Ова гледишта изгледала су народу у Србији револуционарна и радикална - наводи др Јелена Пауновић Штерменски.

НЕФОРМАЛНА ГРУПАЦИЈА ФРАНЦУСКИ ђаци "паризлије" су били неформална политичка групација у Кнежевини Србији у доба уставобранитеља. Ова врста политичког окупљања је била уобичајена у Европи у свим просвећеним монархијама. Утицај "паризлија" у уставобранитељском олигархијском режиму је био врло ограничен, у клими без слободе штампе, без могућности за јавно изношење политичких гледишта.

ШКОЛОВАЊЕ будуће српске елите није било нимало лако, јер државне стипендије које су студентима биле додељене нису биле довољне ни за покривање основних животних потреба, смештај и храну. Нису имали уџбенике, а ни одећу нису могли да плате. Због јаких зима за које нису били припремљени, били су лошег здравственог стања.

Христић је одбранио докторат права 1848, која је запамћена као година револуција у Европи. Током повратка у Србију посетио је Енглеску и Немачку, а месец дана задржао се у Берлину, где се дружио са Димитријем Матићем, који је тамо студирао права. Христић је похађао и предавања тамошњих професора да би усавршио знање немачког језика. Димитрије Матић је за Филипа Христића рекао: "Добар, искрен, родољубив Србин, нека само здрав и срећан буде, Србија ће у њему врлог радника имати. Њему обште благо на срцу лежи."

Христић и његови другови су у Србији затекли олигархијски уставобранитељски режим, чији је основни став био да власт треба поштовати само зато што је власт и да народ не треба да се бави политиком. Млади људи школовани на немачким и француским универзитетима представљали су директан контраст уставобранитељима чије су вође биле слабо писмене или чак и неписмене.

УТИЦАЈ француских ђака највише се могао уочити у културном животу Србије, наглашава др Јелена Пауновић Штерменски: "Истицали су се усвојеним европским навикама и начином живота који су стекли током вишегодишњег живота у иностранству. Удаљили су се од типичног начина живота у Србији, начина облачења са фесовима и опанцима, који су познавали пре одласка у Европу." Тадашња елита Србије окупљена у Државном савету који су чинили Аврам Петронијевић и други српски угледници, али самоуки трговци, још увек је опонашала турску управљачку елиту. Они су "паризлије" видели као странце који су уносили немир у српско друштво. Сви ови младићи били су означени као револуционари.

На Петровској скупштини париски ђаци, сад професори лицеја, изнели су захтеве за слободу "предавања наука" и штампе, који нису остварени.

"Ово је била револуционарна искра међу младом интелигенцијом, која је забрињавала уставобранитељске властодршце. Управо због тих захтева током 1848-'49. године појачан је надзор над Лицејом", истиче др Јелена Пауновић Штерменски.

ТОКОМ осам година колико је Христић провео у иностранству ради школовања и усавршавања (1840-1848), у Србији су се промениле две династије и три владара. Он је одрастао и започео школовање током владавине кнеза Милоша, Србију је оставио 1840. године, у време прве владавине кнеза Михаила, а кад се вратио 1848. на власти је затекао кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеље. Он је 1848-'49. године радио као секретар у Министарству просвете, где је постао и секретар школске комисије која је саставила прве уџбенике на српском језику: Буквар, "Прва знања", три читанке, "Кратку српску историју", "Кратки земљопис", "Кратку рачуницу" и "Кратку граматику". Прва знања и три читанке за први, други и трећи разред написао је сам Христић, а у писању осталих књига учествовали су Коста Цукић, Димитрије Матић и Љубомир Ненадовић, који је био аустријски ђак.

ДРЖАВНИ питомци школовани у иностранству били су кандидати за највише државне, црквене и војне положаје. По повратку у земљу добијали су намештења професора лицеја где су ширили либерална западњачка гледишта о правној држави и демократску доктрину. Због таквих јавних предавања су удаљени са лицеја и премештени у администрацију. Њих је сменио Државни савет који је у суштини био савет стараца, угледних учесника устанака.

- Стари саветници изнели су мишљење да школу треба препустити надлежности цркве, а учитеље ставити под контролу свештеника. Још треба истаћи да су државни саветници били изузетно имућни људи, што је доприносило њиховом угледу и утицају. Русија је, такође, покушала, не баш успешно, да рад просветне комисије стави под своју контролу. Два руска професора Богословије која су била њени чланови нису могли да остваре већи утицај на састављање наставних планова и програма. Иако се Филип Христић није јавно истицао у ширењу либералних идеја, ипак је свесрдно, својим учешћем у просветној комисији, из позадине помагао својим друговима. Деловање из сенке ће се и касније показати као основни начин Христићевог наступа у политици. Свој утицај у дипломатији спроводио је на мање прикривен начин - указује др Јелена Пауновић Штерменски.