ФИЛИП Христић је једна је од најзаслужнијих личности за прерастање устаничке и борбене али сиромашне и неписмене Србије у модерну европску државу у 19. веку. Учествовао је у стварању српског просветног и правосудног система, државне управе, дипломатије, војске, железница, а захваљујући њему српска црква се коначно осамосталила од Цариградске патријаршије. Филип Христић је јединствен и као једини Србин који је 1863. добио медијски рат против политике британске владе, и то усред Лондона. Утолико делује чудније што су га његови савременици из редова тадашње српске елите оцењивали као слабу личност, човека свих режима, англофила. С друге стране, Христићеви најљући супарници у Енглеској и Турској одавали су му почаст као великом патриоти који врло умешно и интелигентно користио сва средства радећи у корист Србије.

Највећи Христићев грех, за београдску малограђанску политичку чаршију, била су његова настојања да сила закона надвлада закон силе и да Србија постане правна држава. С друге стране, он је био болно свестан непросвећености већине свог народа, па се залагао да се народ прво описмени и оспособи да преузме полуге власти, као предуслов за демократизацију друштва.

СМРТНО се замерио популистичкој олигархији која је подилазила неписменој светини величајући народну вољу и права, за која нимало није марила. Као председник прве владе кнеза Михаила, он је чак био оптужен од старе елите, која је сматрала да је власт од бога дата, да сувише велику важност придаје законима.

Сажимајући живот и дело Филипа Христића у једној реченици, историчар др Јелена Пауновић Штерменски закључила је да је реч о личности која је стварала историју Србије, а да се њиме српска историографија врло мало бавила. Захваљујући њеном истраживању овог тихог човека који је из сенке повлачио врло важне потезе, тек после 120 година стиче се неострашћен и реалан увид у његова велика остварења. На основу чињеница и резултата, Филип Христић је сада видљив као изузетно интелигентан човек, одан само Србији а не пролазним режимима.

За разлику од оних који су се бунили против режима форме ради, он се аргументовано супротстављао највишем врху власти кад други то нису смели ни да помисле. Штавише, већина његових савременика није чак ни разумела његове приговоре против недодирљивости администрације: "Србија је земља у којој се мењају кнезови, али не и министри." Међутим, кад би се нашао на дипломатском послу у иностранству, он је жестоко бранио управо оне ствари против којих се у Србији борио, вођен једноставним правилом да се прљав веш не износи из куће.

ХРИСТИЋ је чврсто заступао став да Срби треба да се баве пре свега српским, а не пансловенским интересима, због којих је Русија непрестано гурала Србију у ратове. Његово отворено дивљење Британији се заустављало на поштовању њене културе, док се против туркофилске политике Лондона борио свим средствима. Чини се да му је управо то рационално поштовање и угледање на врлине других нација, а не некритичко обожавање, као и наглашавање неопходности тешког рада на просвећивању Србије, створило много непријатеља.

О томе говори чињеница да су његове "Успомене", кратки мемоари, дуже од 120 година чамили у прашини архива и објављени први пут тек 2015, иако је велики дипломата у овом делу потоњим генерацима завештао "нацртану" мапу интереса и метода великих сила на Балкану које се ни до данас нису промениле.

МНОГИ Христићевић савременици знали су за његове успомене. Они су га, иначе, с муком наговорили да их напише, а онда их нису објавили. Тако је за јавност остала тајна и непосредно сведочанство о наручиоцима убиства кнеза Михаила Обреновића, али и каснијих преврата, пучева и револуција.

- У породици је позната прича да је Филип први упозорио кнеза Михаила на заверу и да га овај није послушао - каже Слободан Христић, потомак угледне породице. - Слична прича понављала се у каснијим политичким атентатима у Србији, закључно са Зораном Ђинђићем. Питање је да ли би српска историја изгледала другачије да је сведочанство Филипа Христића раније објављено.

ФИЛИП Христић је неоправдано запостављена блистава личност, прави представник српске елите 19. века, особа која је стварала модерну Србију, сматра др Јелена Пауновић Штерменски, која је приредила "Успомене" за објављивање:

- Његове успомене су сведочанство о духу доба кад су о успеху у државној служби одлучивали таленат и способност. Христићев животопис је прича о врхунском уму дечака кога је кнез Милош уочио, позвао на двор да одраста с његовим синовима, а затим школовао у иностранству. Христић није био изузетак, јер је тад постојао програм планског и систематског стварања елите Србије.

Утемељивачи породице Христић се у Србију досељавају из Самокова у Бугарској почетком Првог српског устанка. Филипов отац Христа Ђорђевић се истакао храброшћу и интелигенцијом, па је већ 1804. постао буљукбаша, у рангу мајора, заповедник 1.000 војника. После слома устанка, он је жену Катарину и децу пребацио у Земун, а сам остао у Београду, где је с временом отворио абаџијску радњу, а затим и бакалницу, које су лепо радиле. Кад су се прилике смириле, породица се поново спојила у Београду.

ПОШТО им је неколико мушке деце умрло врло рано, Христа је уочи Филиповог рођења 1819. отишао у Хиландар и заветовао Филипа цркви, да би прекинуо низ трагедија. Кад је 1832. Христа умро, бистрог дечака, који је већ показао таленат у школи, усваја као "црквено дете" српски митрополит Мелентије Павловић, који се бринуо за његово даље образовање. Одвео га је једном приликом у кућу кнеза Милоша Обреновића, који је запазио бистрину и скромност малог Филипа па га је задржао у свом домаћинству као дружбеника кнежевића Милана и Михаила, с којима је ишао у школу и одрастао. Христић се увек са захвалношћу сећао кнегиње Љубице, која се према њему односила као да је њено дете. Лицеј је 1836. завршио у Београду, а затим је, као државни питомац, послат да се школује у Бечу и Париз, где је на Сорбони докторирао право.

Био је један од само осам одабраних да заврше највише школе у иностранству, а о духу тог времена говори расправа која се водила око избора кандидата за будућу елиту. Господар Тома Вучић Перишић је одбио захтеве неколико богатих бакалина и трговаца да се њихови угурају у тим за иностранство рекавши да он не шаље ни сопственог сина јер је незаинтересован за школу, већ подржава сиромашног али паметног и вредног рођака.


ЗНАЧАЈНИ ПОТОМЦИ

ЛОЗА директних потомака Филипа Христића дала је многе значајне личности српског друштва, а завршила се смрћу професора Јована Ваве Христића, драматурга, писца и преводиоца. Опстала је грана породице која потиче од Саве, Филиповог рођеног брата, која је у новијој српској историји такође дала многе важне а мало познате личности.

Скромност је била постулат васпитања у породици Христић, наглашава Слободан Христић, Савин потомак:

- Прва ствар коју је учило свако дете било је да се не лакта и не гура у први ред по сваку цену. Породица Христић је опстала у многим српским политичким менама држећи се својих принципа, све до доласка комунизма. Пошто је комунистички режим верност Србији сматрао назадним, ми смо се повукли из друштвеног живота.