У РАТУ чији је почетак једног јунског дана давне 1876. године испунио срца Срба надом, испразнио улице и, као никад пре тога, окупио народ у београдским црквама, генерал Черњајев добио је команду над главнином трупа, над Моравском војском, која је имала да наступа ка Нишу. У своме двојаком својству словенофилског агента и српског генерала, како пише Слободан Јовановић, Черњајев је постао у нашој политици најважнији чинилац после кнеза Милана и председника Владе Ристића - и у току рата биће чак тренутак када ће његов утицај претегнути и над кнежевим и над Ристићевим.

Један други странац, чешки генерал Зах, лоше је повео напад на Сјеницу, али су трупе под Черњајевом биле боље среће. И умећа. Већ трећег дана рата победиле су Турке код Бабине главе. Али српска армија није била способна за намеравану офанзиву: залихе муниције су биле мале, читаве војне службе непостојеће (па и интендатура, што је поприлично неспојиво с нападачким ратовањем), старешине Народне војске неупотребљиве, а њени војници ћудљиви.

ДОБАР део српских пушака још се пунио спреда, а артиљеријско оруђе је такође било старијег поколења. С друге стране, Турци су имали савремене пушке и "Крупове" топове. Српске офанзиве су пропале, а Турци су онда кренули у противнапад. Њихов продор долином Мораве одлучио би рат. Тада су Срби показали да су опаснији у одбрани него у нападу: 23. августа, у боју на Шуматовцу, остварили су своју највећу победу у овом рату, и то под командом Михаила Черњајева. Одбрањен је и Алексинац. Кнез Милан је одликовао Черњајева Орденом Таковског крста највишег степена.

У боју код Адровца погинуо је пуковник Рајевски.

После Шуматовачке битке, одушевљење за Србију у Русији је уистину порасло: дешавало се баш оно што је Черњајев прижељкивао, и то му је, вероватно, дало велику наду - показаће се, лажну. У помоћ су нам стизали официри, чак и из Цареве гарде. Широм Русије скупљали су се добровољни прилози. Наша земља одједном је преплављена Русима. Осим војника, долазили су и лекари, болничари, милосрдне сестре, свештеници с покретним црквама, освећеним заставама и чудотворним иконама. Београдом су парадирали козаци са високим шубарама и копљима. Черњајев је био на врхунцу моћи.

НОВАЦ из Русије ишао је директно Черњајеву, и руски добровољци њему су, а не нашем кнезу, полагали заклетву. Министар војни пуковник Николић морао је да одступи јер се замерио Черњајеву - његов одлазак значио би катастрофу за Србију, и то се није могло догодити. Влада је морала да трпи и бес његових добровољаца и његове личне каприце.

"Привремени диктатор Србије", у лето 1876. јачи и од српског кнеза, и од Владе, како га је описао Јовановић, имао је своју политику - увући званичну Русију у рат. Није било назад. Пошто су 3. септембра стигли извештаји да је Порта наредила обуставу непријатељстава, Черњајев је идућег дана с Моравско-тимочком војском у Делиграду прогласио Србију за краљевину, а кнеза Милана за краља, што овај није могао да прихвати. И то је учинио само да се примирје којим случајем не претвори у мир.

Управо су словенофили у Русији били за продужетак рата. Велики број Руса, искрених идеалиста, наравно, и протува, без којих ниједан рат не пролази, сјатио се у Србију. Укупно - нешто мање од 3.000 људи, од тога 718 официра. Руском генералу је успело да приволи главнину Владе и кнеза да прекинемо примирје и - нападнемо Турке...

ПОНОВО се ратна срећа окренула и ловац је убрзо постао ловина: Турци су изнова узвратили ударац, снажно.

Сви ти руски добровољци, трезни или не, умели су и да нападну на непријатељски шанац. Српска народна војска, међутим, није уопште. Војнике њихове старешине, рођаци и комшије из села, нису могле тек тако да натерају у смрт. Руси су, током турске контраофанзиве, умели да бране положаје у Ђунису, почев од 17. октобра, али за наше приучене борце - и то је већ било превише. Нестало је и храбрости са Шуматовца. Руски официри телеграфисали су у Петроград да су сви Руси код Ђуниса погинули, а сви Срби побегли (остаје нејасно ко је онда послао телеграм). Черњајев је 18. октобра сео у своју тројку и одјурио из Србије, не поздравивши се.

Први српско-турски рат завршен је миром у Цариграду, 28. фебруара 1877. године - Турска је лако подлегла притиску из Петрограда. Србија је задржала територије које је држала пре рата, али је невелика и сиромашна држава остала са "спрженом земљом" у Тимочкој Крајини.

МИЛАН Обреновић је уистину постао краљ 1882. године, али је његова русофилија у ратовима против Турске заувек сахрањена. Априла 1877. Петроград је објавио рат Стамболу. Овога пута, званична Русија је кренула на Турску, а Србија је и њу следила (додуше, уз кашњење - у рат смо ушли 1. децембра, тек три дана пошто су Руси заузели бугарски град Плевен, где су Турци веома дуго одолевали). Овога пута имали смо финансијску помоћ Русије и реорганизовану војску, а команда је у потпуности била у српским рукама. Заузели смо Ниш, Ак Паланку (тако се звала Бела Паланка), Пирот и Врање. До Приштине нисмо стигли, а хтели смо, јер је војска заустављена код утврђења Самокова.

На крају рата, званична руска политика окренула се - Великој Бугарској. Њој су хтели да припоје и Ниш. Порука из Београда је била - не идемо из Ниша, дођите и узмите га. Ниш је, некако, остао. Према Санстефанском уговору о миру између Русије и Турске од 19. фебруара 1878, територија Србије требало је да буде проширена мање него Црна Гора. Остали бисмо без Врања и Пирота.

СЛОБОДАН Јовановић овако је сажео тај неславни тренутак: "Ми који смо водили два рата - један по жељи неслужбене, а други по жељи службене Русије - имали смо да останемо мала Србија. Бугари, које ни ми ни Руси нисмо могли покренути на устанак, имали су да постану велика Бугарска." Затим је, како је писао, Русија трговала словенском браћом, нудећи, зарад опстанка Велике Бугарске, Аустрији право не само да окупира, него и да одмах анектира БиХ, као и да под свој утицај стави Србију. На нашу срећу, и за добро будућих односа Срба и Руса - који су ономад спали на најнижи ниво и само је цензура у тадашњој српској штампи допринела томе да се између два народа који се сматрају братским не разбукти мржња - Аустрија ни по коју цену није пристајала на Велику Бугарску. Тако су Врањанци и Пироћанци остали - Срби.

МИХАИЛ Черњајев је из Србије отишао у Праг, изазвавши панику аустроугарских власти, које су тражиле да одмах напусти њихово тле. Када су 1877. Руси заратили са Турском, вратио се у војску, али су га држали подаље од зоне дејстава. Отишао је на Кавказ, продао власништво над својим новинама, и 1882. постао генерал-губернатор Туркестана, где се задржао око две године. Тамо је један његов сарадник, песник, готово уништио брижљиво подизану библиотеку, чистећи је од либералних зала. После је био члан Војног савета империје, и излазио из њега, скончавши живот у свом родном крају надомак новог века, 1898. године.


ЗАШТО ВЕЛИКА БУГАРСКА

ВОДИЉЕ руске државне политике били су војне природе: њен главни циљ на Балкану било је заузимање Цариграда. Да би то успела, Русија је сматрала неопходном Велику Бугарску, која би држала десну обалу Дунава и обе стране Старе планине (на бугарском - планина Балкан), две главне природне препреке, обе од огромног стратешког значаја. Таква Бугарска требало је да буде база за руске војне операције на Балканском полуострву.


СУТРА: Човек који је стварао историју


Све фотографије у фељтону су из фото архиве "Новости" и "Борбе"