КАДА је у Србију, у рат с Турцима, кренуо руски пуковник Рајевски - стварна историјска личност, узор Лаву Толстоју за лик грофа Вронског у роману "Ана Карењина" - стао је под стег наше земље и народа, и многобројних руских добровољаца који су помагали у ратном напору мале балканске кнежевине. Свима њима, у Првом српско-турском рату командовао је руски генерал Михаил Григоријевич Черњајев, човек који ће у једном тренутку бити најмоћнија сила у држави: један од водећих наших интелектуалаца Слободан Јовановић назваће га, чак, привременим диктатором Србије. Кнеза и владу држао је у шаци, настојао је да читава Русија похрли на балканско бојиште, да би Србију напустио разочаран, услед ратног слома.

РОЂЕН 1828. године у старој племићкој породици, Михаил Черњајев командовао је трупама широм Руског царства, борио се, веома храбро, у Кримском рату, а славу је стекао у Централној Азији. Тамо је добио и надимак Лав од Ташкента, пошто је заузео тај велики и важан град у данашњем Узбекистану. Генерал је постао са 36 година. Русија је, ионако огромна, постајала све већа благодарећи његовим победама. Убрзо се светска штампа заинтересовала за Черњајева: Енглези су се прибојавали да би, одважан какав је био, могао из Централне Азије да угрози британске интересе у Индији! Лондон је протестовао...

Као губернатор Туркестанске области, Черњајев је љутио централне власти. Све време у својеврсном рату с петроградском бирократијом, више није могао опстати у војсци. Режим је у том идеалисти који је ширио поседе Царевине, не угрожавајући ничим локално становништво и укидајући ропство свуда где је дошао, добио искреног опозиционара на десном пољу политичког спектра. Национализам и панславизам - у словенских народа чест су састојак духа 19. века, епохе песништва, бојева, техничког и научног прогреса, и јектике.

ЧЕРЊАЈЕВ је затим ушао у предузетничке и новинарске воде, преузевши, 1873. године, петроградски дневни лист "Руски свет". Жестоко је критиковао власт и њене либералне реформе. Био је један од најпопуларнијих људи у Русији, а његови земљаци налазили су сличности између њега и Гарибалдија. Али тај Гарибалди пледирао је против описмењавања руских војника - у земљи у којој је писмено било око петине становништва. За такав конзервативизам данас бисмо без оклевања рекли - затуцаност, а и тада је увелико био ванвременски. Такав "Руски свет" ни у Русији није дугорочно могао да придобије читаоце. Черњајев се, ипак, у то време зближио са словенофилским вођама, а преко Словенског комитета, који је водио песник Иван Сергејевич Аксаков, повезао се са Србијом.

Черњајев је желео да покрене Русију на рат са Турском. Руска влада гледала је, међутим, да тај рат избегне. Као новинар, Черњајев се уздао у моћ јавног мњења, а да би се оно придобило, требало је створити догађаје на трусном Балкану. "После херцеговачког устанка, који није учинио тако јак утисак, имао је да дође бугарски устанак с једновременим уласком Србије и Црне Горе у рат", писао је Слободан Јовановић. "Кад цео Балкан буде у пламену, руско јавно мњење ће се тако усталасати да ће неминовно повући и руску владу за собом", резоновали су словенофили.

КАДА је Лав из Ташкента обишао границу и видео наше трупе, вратио се пун одушевљења. Изгледе Србије у случају рата проценио је као "сјајне". Он нам је саветовао рат, што пре. Без сумње, у нашој ратној смени понешто је недостајало - и новац, и оружје, и људство - али обећање је било да ће нам све то дати Словенски комитет. Словенофили, како је Черњајев објашњавао, нису тражили од нас да победимо Турску - то није било могуће - него су очекивали да у борби с њоме издржимо бар два месеца: толико је времена требало словенофилима да створе у Русији такво ратоборно расположење да му се ни власти не могу више одупрети.

Слободан Јовановић пише да је Черњајев тражио од нас да не водимо рат са искључиво српским програмом - циљ је морало бити ослобођење свих балканских Словена. Јовановић, такође, додаје: "Руски идеалист, помало и алкохоличар, са очима сањалачки плавим и јако влажним, Черњајев је говорио са много више патоса него разлога. Његов говор, често магловит, али пун неке широке наде и великих хоризоната, раздрагао је својим прилепчивим оптимизмом и кнеза и министре."

ПЕТРОГРАД И МОСКВА ГЕНЕРАЛ Черњајев осећао се изданим од петроградске администрације и дипломатије, приписујући многе њене наводне недостатке - пре свега због Немаца у њиховим редовима. Осећао је блискост са московским кругом патриота словенофила. Био је жесток критичар великих војних реформи Дмитрија Миљутина, који је, заправо, створио модерну руску војску (између осталог, изградио сталне касарне, увео општу војну обавезу и укинуо најсуровије физичке казне).

РУСКИ цар је, у то време, био љут на Черњајева, и претио је да ће му одузети сва одличја. У питању је Александар Други, реформатор који је укинуо кметство, а његови противници се нису смирили док га 1882. нису испровоцирали да изађе из безбедне, оклопљене кочије, и ту га убили. Али Черњајев је стајао добро код престолонаследника, будућег цара, (ултра)конзервативног Александра Трећег (који је, Михалковљевим филмом "Сибирски берберин", рехабилитован током конзервативне револуције у Русији у новије време).

ГЕНЕРАЛ Черњајев дошао је у Србију као изасланик Словенског комитета, средишта словенофилске политике, маја 1876, добио је држављанство и промовисан је у српског генерала. Русија нас је, међутим, од рата одвраћала до последњег часа.

Кнез Горчаков, министар спољних послова и творац руске доктрине у међународним односима после Кримског рата, од почетка је у Београд слао поруке да Босну Србија неће добити, већ само "мало заокругљивање границе": Русија је БиХ, на састанку у Рајхштату, већ била препустила Аустроугарској. Влада и млади кнез Милан, ожењен полурускињом, међутим, веровали су Русима, који су говорили оно што смо ми желели да чујемо.

РУСКА штампа је соколила Србе на рат. А и руска дипломатија је, условно речено, имала своје Козирјеве и Лаврове: после министра, кнеза Горчакова, најважнији човек у њој био је посланик у Цариграду, генерал Игњатијев. И он је био ратоборан: Руси су, сменом султана, изгубили утицај на Порти у корист Енглеза. Игњатијев је лично изгубио тај утицај. Сматрао је да само спољашње тешкоће могу бацити Турску на колена - и поново у наручје Русије. Зато му је било стало да Србија и Црна Гора запуцају на Турке што пре.

Председнику Владе Јовану Ристићу саопштено је прво да руски цар сматра како Србија не треба да ратује, а да ће је у случају рата Петроград оставити њеној судбини, а Аустрија ће моћи против ње да предузме шта нађе за сходно. С друге стране, међутим, посланик Игњатијев је упитао српску владу: Докле ћете да чекате, што већ не заратите?

НАША влада повела се за генералом, радије него за царем.

Србија се лоше провела, иако су се Михаил Черњајев и руски добровољци добро борили. Њих и редовних српских војника је ипак било свега око 5.000 - остало је била Народна војска, без реда и без војничког умећа, а то је премало да се порази једна империја: колико год да је била назадна, ипак је била у стању да, као Алија Изетбеговић деведесетих година 20. века, доведе Арапе да ратују у источној Босни. Србију је од своје и од авантуре незваничне Русије спасла - званична Русија, приморавши ултиматумом Османлије на обуставу непријатељстава.