ПРЕВРАТОМ на Светоандрејској скупштини 1858. године, свргавањем Карађорђевића и враћањем Обреновића, почела је у Србији хајка на чиновнике, а међу њима и на Фрању Заха. Један посланик из ужичког округа сачинио је списак "заклетих и крвних злотвора народа", затраживши да се они сместа из Србије протерају, да не скрнаве "нашу чисту и невину земљу". Управитељ Војне академије Зах имао је част да буде поменут. Пошто је установљено да наш закон протеривање не познаје, Заху је припао "загранични пасош", дакле, ипак је отишао из земље.

Франтишек Фрања Зах био је, према наводима Јовановића, закулисни чинилац, с великим тајним утицајем на кнеза и на неке министре, слабо познат у народу. Када је умро кнез Милош, власт је преузео његов син Михаило, одлучан на просвећени апсолутизам, и без много воље да народу, посебно простом, повлађује. Зах је био у његовим комбинацијама. И Гарашанин је, на велика врата, закорачио назад у врх српске политике: шест година је под Михаилом обављао дужности председника владе.

ЗАКОНОМ о народној војсци, у Србији је уведена војна обавеза за мушкарце од 20 до 50 година старости, који су пролазили обуку у својим местима, под локалним старешинама. Тако је Србија, одједном, могла да мобилише армију од стотинак хиљада душа, чиме је, у условима када је рат сматран наставком политике другим средствима, може се рећи, ступила на политичку позорницу савременог доба.

Стварање Народне војске било је можда и главно дело режима кнеза Михаила. И он и народ чврсто су веровали да је Србија добила праву оружану силу. Сељаци су на маневрима показивали велики ентузијазам: једном приликом су их 1866. једва раздвојили - само што на бајонет један другоме нису дошли. Народ је резоновао: досад нисмо ратовали, јер војске нисмо ни имали - сада, када смо под оружјем, куцнуо је час да пређемо Дрину и Босну узмемо од Турака. И све остало.

СРБИЈА је, међутим, кубурила са људима од већег војног знања и искуства. Први Михаилов министар одбране, од септембра 1861, био је француски мајор Иполит Монден, коме је овде припао чин пуковника. Међутим, више инжењер него војник, Монден се није најбоље снашао, па је априла 1865. уступио место пуковнику Миливоју Петровићу Блазнавцу. О наследнику су постојала различита мишљења - и трачеви: сматран је, с немалом сигурношћу, ванбрачним сином кнеза Милоша - а сва његова пажња била је посвећена крагујевачкој тополивници, одакле су временом излазила све боља артиљеријска оруђа. Доцније ће бити намесник кнеза Милана.

У тадашњем армијском устројству Србије, истакнута фигура био је и Фрања Зах, управник Војне академије. Он је важио за европски спремног официра. Први нараштаји старешина наше војске у турским ратовима 1876-1878. били су углавном његови ђаци. Заха је 1865. кнез Михаило поставио за начелника Артиљеријске управе у Крагујевцу и унапредио у чин генерала. До смрти кнежеве добијао је важне војно-политичке задатке, а један од најважнијих је било путовање у Грчку. Уговор о првом српско-грчком савезу за борбу против Османског царства, после преговора политичара двеју земаља у Аустрији, потписали су јануара 1868. у Атини артиљеријски потпуковник Фрања Зах и мајор Николаос Занос. С обзиром на то да је, већ на пролеће, у Кошутњаку убијен кнез Михаило, човек који је окупљао балканске савезнике, непријатељи Србије могли су да одахну - одредбе уговора никад нису преточене у дело.

НЕДОРАСЛА НАРОДНА ВОЈСКА СРПСКА војска имала је 1876. од турске слабије пушке, топове, али свеукупно и војнике. Српска стајаћа војска бројала је само по два батаљона пешадије, ескадрона коњице и инжињерска батаљона, уз осам пољских батерија. Руски добровољци, њих готово 3.000, добро су се борили. Остало је све била Народна војска, у коју се, показало се без основа, полагало много наде. У њеним шароликим редовима владали су тешка недисциплина и невојничко понашање: паника је настајала чим непријатељ запуца, а дешавало се да читави наши батаљони беже пред турским предстражама. Непријатељ је, упркос немачким топовима, био азијатски примитиван и суров, посебно бројни башибозуци и Черкези који су пратили редовне трупе. Заузевши Књажевац, харали су по граду, запаливши га, мучећи преостале мушкарце усијаним гвожђем.

ПОСЛЕ атентата на кнеза Михаила, Зах се враћа за управника Војне академије. Маја 1874. именован је за ађутанта кнеза Милана. Почетком 1876. одређен је за начелника главног генералштаба. После устанка у Херцеговини, 1875, следио је, идуће године, Српско-турски рат, у народу назван, доста бесмислено, и Јаворски, управо по зони у којој су оперисале трупе генерала Заха. Две допола независне државе, Србија и Црна Гора, почетком лета 1876. објавиле су рат Османском царству, свом формалном господару.

Пред рат је у војном врху постојала дилема: да ли концентрисати војску ка Сјеници или ка Нишу, где је била главнина турских снага. Друго решење, мајора Саве Грујића, подржао је и генерал Зах, као и вођа руских добровољаца генерал Черњајев, који је сматрао да рат треба водити за ослобођење свих балканских Словена (Бугара), а не усредсредити се на заузеће БиХ, што је био главни ратни циљ Србије. То мишљење је превагнуло. Формиране су четири велике војске: Моравска, под командом Черњајева, са 68.000 бораца који су наступали ка Нишу; Тимочка, од 25.000 војника под пуковником Лешјанином, с циљем да брани источну границу; Дринска, зарад одбране западне границе, са чијих је 20.000 људи командовао генерал Алимпић; Ибарска војска под палицом генерала Заха требало је са 11.500 бораца да продире ка Сјеници и Санџаку. Бројке показују да су српске снаге, ипак, превише развучене, што је отупело оштрицу напада на главном правцу.

УПРКОС народном одушевљењу, ништа у том рату није ишло како треба. Ибарска војска прешла је границу на Јавору и кренула на Сјеницу. Наишла је на добро утврђене Турке и претрпела знатне губитке. То је земљом одјекнуло као велики пораз, и генерал Зах је смењен.

Србија је очекивала да ће Балкан букнути чим први њени војници пређу границу, али Балкан је остао миран, чак је и устанак с друге стране Дрине почео да јењава. Молили смо Црногорце да пошаљу нешто војске на Сјеницу, да помогну офанзиву Ибарске војске. На тај и на друге апеле, одуговлачили су, показавши спремност да се запуте ка Сјеници тек када су преговори о примирју већ били почели. Очекивана велика помоћ бугарских "усташа" (како се, све до Другог светског рата, легитимно говорило за - устанике), остала је да чека неко боље време, које никад није дошло.

ПРЕД очима Фрање Заха, у пракси су се у измаглицу претварали југословенски и јужнословенски, реално и свесрпски, а свакако свесловенски идеали. Рат је изгубљен, руски добровољци су се, љути, одмах покупили за Русију. Сви су пали на испиту.

У то време пораза, Фрања Зах је доживео несрећан случај с тешким последицама. Покушавајући да узјаше коња, животиња га је нагазила и повредила му палац десне ноге. У ратним условима није се довољно залечио, почели су велики болови и у Београду су му одсекли ногу до колена.

Иако неспособан за ратну службу, помагао је кнезу Милану и у Другом српско-турском рату, у зиму 1877-1878. Када су Руси, Санстефанским уговором, стварали "велику Бугарску" на штету Србије, Фрања Зах је још био српски официр.

Због старости и болести, добио је одобрење да посети родбину у Бечу и Брну. Са тог одсуства вратио се 1880. године, боравио још годину дана у Београду и заувек се опростио од Србије. Као пензионер, живео је најпре у Прагу, а затим се вратио у Брно и ту и умро 1892. године. Сахрањен је са свим војним почастима.