ВЕЗЕ које су уставобранитељске вође, у време владавине кнеза Александра Карађорђевића оствариле са представницима пољске емиграције у Цариграду, уз подршку Француске, настављале су се и продубљивале у Србији. Леонар Звијерковски, агент пољског племића Адама Чарторијског, дошао је у Београд и настанио се у кући Аврама Петронијевића. Још за време агитације за избор кнеза Александра, Пољаци су се за то енергично залагали. Преко њих су уставобранитељи дошли у везу са Француском, која је тада, са Енглеском, била отворен противник руске политике.

Кнез Адам Чарторијски, некадашњи руски шеф дипломатије, био је у прилици да се још за Карађорђева устанка ближе упозна са стањем на Балкану, и да процени значај који би Срби, као многољудан народ, могли на њему да имају. Тада почиње наша сага о "лидерима региона": пољски племић је наменио Србији водећу улогу међу Јужним Словенима, верујући да она може и треба да окупи све њих у једну државу. Сарадници Чарторијског радили су живо у корист уставобранитеља. Услед његовог посредовања, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић могли су, после годину дана изгнанства, да се врате у земљу.

У БЕОГРАД је Чарторијски, као свог новог повереника, уместо Звијерковског послао Чеха Фрању Заха, "човека врло активна и искреног пријатеља и своје и после српске ствари". Брзо по свом доласку у Србију 1844. године он је израдио мемоар о "Словенској политици Србије". Главна питања су била: "Како би се од турског царства славенско сазидати могло" и "О средствима којима би се сједињење свију Јужни Словена издејствовати могло". Извесно, оцењује Владимир Ћоровић, своје идеје и сугестије Зах је примио од Чарторијског, који је препоручивао да Срби искористе турску врховну власт и да увећају своју снагу - избегавајући руски, али и аустријски утицај. Француска има интереса да у Србији, место Турске, добије новог савезника. И Енглеска би радо видела Србију са излазом на море (током балканских ратова, један лондонски лист је, међутим, писао: "Дајте Србији излаз на море и онда је потопите"). Срби треба да створе ближе везе са осталим Словенима и са Мађарима, који желе да се ослободе од Аустрије...

У Београду је Зах ступио у контакте с младим Илијом Гарашанином, чијег су оца убили људи кнеза Михаила приликом последње побуне. Са Захом, Гарашанин је 1844. саставио своје Начертаније, или Програм спољне и националне политике Србије. Из текста нашег државника, тада 32-годишњака, види се колико је био боље упознат са реалним приликама у Србији у њеном суседству, и колико је био политички реалнији од Заха.

ГАРАШАНИН у Начертанију, полазећи од констатације да је међу Словенима почело кретање ("Движеније", како пише и у његовом и у Заховом тексту - оба су писана пре званичног прихватања Вукове реформе), пледира да Србија не сме остати у својим малим границама, и да има тежити "себи приљубити све народе српске који је окружавају". Србија не иде на револуционарни акт, већ наставља своју историјску мисију. Она нема снаге да читав посао одједном изведе. За разлику од Заха, Гарашанин сматра ослањање на Русију природним, али под условом да Русија увиди да јој је бољи савез са малом Србијом, "него са Аустријом, за коју она Западне Словене и чува". Главну активност требало је да Србија има у Босни, Херцеговини и "Северној Албанији" (мисли се, заправо, на Стару Србију). Треба тежити и излазу на море, у Улцињу, правцем преко Скадра. Преко Босне би се утицало на Хрватску и Далмацију. Захову подужу главу о односу према Хрватској, Гарашанин је, међутим, изоставио, а није се много бавио ни везама са Србима из Срема, Баната и Бачке - сматрао је, очигледно, да је Србија снаге довољно мале да не може једновремено деловати према поданицима две царевине: Аустрије и Турске.

Кнез Александар унапредио је одбрану земље - увео је нешто мало стајаће војске. Тополивница је отворена 1848. године, а 1849. Артиљеријска школа. Карађорђев син имао је и подршку Срба из окружења, укључујући Петра Другог Петровића Његоша. Александар је, међутим, у спољној политици био у потпуности окренут - Аустрији. Уставобранитељи су се удаљавали од Русије, нашавши да се она сувише меша у унутрашње послове. Последњих година своје владе, кнез Александар се био сасвим предао Бечу: аустријски генерални конзул Теја Радосављевић постао је, како пише Слободан Јовановић, "главни управљач нашег политичког живота".

СРПСКО друштво се ономад већ поделило на "наше" и "њихове", што ће у наредним деценијама резултовати међупартијском борбом до истребљења (још касније међунавијачком, итд.). Испрва је актуелна била подела на Шумадинце и Пречане. И Фрања Зах је био "рђаво виђен од шумадинске омладине школоване на страни". А и у војсци је имао опозицију: виђени официри, Јован Белимарковић и Ранко Алимпић, били су пруски ђаци, и у име нове, берлинске, "die beste" ратне науке, критиковали Заха, војног школарца застарелог бечког кова. У већини историјских извора, међутим, наводи се да је Зах о ратовању учио не у Бечу (где је студирао права), већ у Паризу, од 1832. до 1836. године. И ако је Слободан Јовановић овде погрешио, врло је вероватно да је опозиција "пруских" официра постојала и према "француском" команданту, а и Белимарковић ће се показати бољим командантом од Заха у Српско-турском рату (док ће Алимпић изневерити велика очекивања, али ће се, зато, његовим батинашима често приписивати кривица за смрт Ђуре Јакшића).

Ни Зах није остајао дужан српским војним вођама. У ратовима са Турцима посебно ће се истаћи пуковник (касније и генерал) Ђура Хорватовић. Међу недисциплинованом Народном војском ред је заводио са револвером у руци, који је, кад затреба, и опаљивао у правцу нечије шубаре. Чех из Моравске овако је описао старешину пореклом из личке војничке породице: "Хорватовић нема Ritterlichkeit (витештва, нем.), нешто је груб и масиван... Врло је добар трупни официр, иначе простак, слабог васпитања, слабог знања... Војска се Хорватовића више боји но да га воли."

ОСНОВНИ смисао уставобранитељске владавине било је обезбеђивање својине и правне сигурности у земљи, слабо постојеће под Милошем и Михаилом у њиховом првом "покушају". Србија је, тако, међу првим државама добила Грађански законик, који је важио читав век, до краја Другог светског рата. Србија, даље, добија и класу (касту) државних чиновника, који су сада јавни службеници, а не кнежеве личне слуге. Али ту настају проблеми: ниво опште просвећености није ишао у прилог бирократизацији. "Врло често", пише слободан Јовановић, "капетан је био сељак у капуту. Сељак у капуту умео је сељака у гуњцу истући боље него ма ко други. Али упутити га и просветити, умео је мање него ма ко други". Отуда ће, с временом, из народа потећи хајка на чиновнике, па и на Фрању Заха.


УПРАВНИК И ПРОФЕСОР

РЕВОЛУЦИОНАРНА гибања из 1848. године Франтишек Зах је провео у Прагу, у делегацији Чеха и Словака на Свесловенском конгресу, који је због немира у граду морао да прекине рад. Зах иде у Брно, па у Беч, одакле продужава у Словачку, да би се борио против Мађара. Идуће године се враћа у Београд, где 1850. постаје управитељ Алтиљеријске школе и то бива у три наврата (1850-1859, 1860-1865 и 1868-1874). Био је професор историје ратне вештине, француског језика, географије и стратегије. Одликован је више пута.


СУТРА: НАРОДНО ОДУШЕВЉЕЊЕ БЕЗ ПОКРИЋА