У ДЕВЕТНАЕСТОМ веку, "мала Русија" је била балканска Америка, а замах њеној националној идеји дали су - Пољаци, уз помоћ Чеха, а против Русије. Колико људи би данас у овом одређењу препознало - Србију, коју су западни кругови често називали баш "малом Русијом"? У којим нашим средњошколским уџбеницима историје може да се прочита ова констатација?


Одговор се вероватно крије у неопходности циничног односа према "општепознатом" и наученом наизуст - у таквом "знању", не крију се детаљи већ обично грубе уобразиље које нас удаљавају од истине. Ко је био Франтишек Зах? Био је Чех. И био је српски генерал. И борио се против Руса. И против Турака. И осмислио је српски национални програм. Наши непријатељи јамачно би морали бити против њега, јер је, према њиховом схватању, ударио темеље концепта велике Србије - преко Југославије. Одликован је Орденом белог орла и Таковским крстом. А опет, у Брну има улицу, а у Београду нема (додуше, има у Крагујевцу).


Франтишека смо, ономад, док су се још преводила имена страних владара и знаменитих личности, када је код нас Кристофер Колумбо био Христа Колумбовић, звали Фрања. Не само што је био генерал, а то је највиши чин који је неки Чех добио у иностранству, него нам је основао и Војну академију (испрва се звала Артиљеријска школа), био начелник Главног генералштаба, а током ратова с Турцима остао без једне ноге. Ипак, дуго је поживео, мад је још дужи релативни заборав који му је Србија наменила.


ФРАНТИШЕК Александар Зах родио се 1. маја 1807. године у Оломоуцу, граду на истоку Чешке, на обали реке која се зове исто као и "кичма" централне Србије - Морава. Школе је учио у Брну и Бечу, где је дипломирао на правима, а у то време се заинтересовао за пансловенске идеје. Млади Зах је припомогао браћи Пољацима у устанку против Руса, новембра 1830. године. У то време, пољске државе одавно није било, а монархије са центром у Бечу и Петрограду биле су савезници. Идуће године устанак је пропао, Зах је лутао Аустријом па доспео у Француску, где се посветио изучавању војне теорије. Будући да није имао породицу, никада се није женио, могао је лако да мења место боравка по Европи. У Београд је стигао из Цариграда, где је радио са пољском емиграцијом, која је сањала оно што је Србија већ донекле имала: слободу од туђинске власти. И Срби су, међутим, увелико сневали сан - о потпуној слободи. Ту су се интереси два словенска народа поклопили.


АКАДЕМИК Чедомир Попов (1936-2012), наш познати историчар, у "Новостима" је писао да је Милош Обреновић први пут српски национални програм наговестио француском племићу и радозналом путнику по Оријенту, грофу Адолфу Караману 1829. године. Неку годину доцније,1832. и 1834, кад је већ био кнез вазалне Кнежевине Србије, са истом идејом, шире образложеном, поверљиво је упознао двојицу страних дипломатских агената и обавештајаца: Енглеза Дејвида Уркварта и Французу Боа ле Конта. Ови су тежње младе српске кнежевине да постане средиште окупљања целог српског народа (бар оног у Турској), саопштили својим владама, али је Уркварт учинио и нешто више: са жељама и намерама Срба упознао је и центре многобројне и политички утицајне пољске емиграције. Њу је водио гроф Адам Јежи Чарторијски. Овај државник прво је, крајем 18. века, ратовао против Руса, па је Русе одушевио и постао њихов министар спољних послова. Почетком наредног столећа, поново стаје на страну свог народа. Поживео је 91 годину, све до 1861, али није успео да види сумрак империја и обновљену пољско-литванску државу.


АДАМ Чарторијски је деловао из Лондона, али највише из Париза. Да би испитао прилике у Србији и на словенском југу, почетком четрдесетих година 19. века шаље на Балкан и у Турску неколико обавештајних мисија. Илији Гарашанину, најистакнутијој личности тадашњег уставобранитељског режима у Србији (Обреновићи су свргнути 1842), упутио је 1843. посебног изасланика - Франтишека Заха, са саветима за израду српског националног програма.


Користећи савете Чеха Заха (Пољака Чарторијског), Гарашанин је почетком 1844. сачинио програм националне и државне политике, чувено Начертаније, и у мају га предао кнезу Александру Карађорђевићу (владао 1842-1858), сину вожда Карађорђа.


ПЛАН пољске емиграције садржан у Заховом предлогу, према академику Попову, састојао се у основи у томе да малену српску кнежевину претвори у политички и војни логор одакле би почињале акције за ослобађање и уједињавање свих Јужних Словена - Срба, Хрвата и Бугара. Тиме би били нанети директни удари не само Турској и Аустрији, већ и виталним интересима Русије, која би на Балкану дошла у сукоб са западноевропским силама (Француском и Енглеском), будући да се рачунало на њихову подршку ослободилачкој борби балканских народа, управо зато да би се помоћу њихове снажне и велике државе елиминисале руске аспирације на овај простор. Не одбацујући изричито Захове замисли о југословенској држави, Гарашанин јој је, међутим, претпоставио уједињавање српског народа, пре свега оног под османском влашћу, а у каснијој фази и оног у Хабзбуршкој монархији. По мишљењу Милорада Екмечића, Гарашанин је у Начертанију изоставио Хрвате (а са њима се озбиљно рачунало у Заховом "нацрту"), и из подозрења према пољским намерама да преко њих прошире католички утицај на јужнословенски свет.


ПОЉСКА државничка мисао дуго није одустала од идеје повезивања народа централне и источне Европе, како би се, заједно, свакако под вођеством из Варшаве (или из Кракова, како год), супротставили империјалним аспирацијама континенталних сила. Маршал Пилсудски, владалац Пољске између два светска рата, желео је државно обједињавање Међуморја (Интермаријума), геополитичког појаса између Балтичког мора на северу, и Јадранског и Црног мора на југу. Тога није било, али се предратна Југославија, преко Мале Антанте, у којој је била и Чехословачка, ипак "додиривала" са Пољском.


ЦИЉЕВИ Србије у Првом светском рату, како се може прочитати, рецимо, у мемоарима Јована Жујовића, после Југославије било је и стварање ширих државних заједница: Подунавске федерације и, најзад, некакве европске заједнице. После је Пољска решила да узме свој део Чехословачке, али су је убрзо раскомадали нацистичка Немачка и СССР.


Гарашаниново Начертаније је деценијама почивало у сефовима српских владара као државна тајна. Беч га се, наводно, докопао две деценије пре краја 19. века. За то време, Франтишек Зах, од милоште Фрања, одано је служио Србији, снажећи њену одбрамбену моћ и ратујући за њену слободу.


ПИОНИРИ БАЛКАНСКЕ АМЕРИКЕ

У БАНАТУ, у општини Бела Црква данас постоји Чешко Село, са свега неколико десетина становника, који говоре да су се Срби према њима увек лепо односили. То је део плана хабзбуршког обједињавања разних народа, они су у Банат досељавали чак и Каталонце, због којег бечку и потоњу, двојну монархију, умеју да пореде са данашњом Европском унијом. За Србију 19. века, међутим, често се користи термин "европска Америка" - по нама, с правом.


Наиме, у њу се досељавало много страног света, као и српско становништво из околних земаља, свако у потрази за својом срећом. Учени Чеси су се сврстали међу водеће пионире обновљене Србије, и није било града да се њихово име није чуло: имали су водећу улогу у културном, научном, занатском, индустријском, спортском животу Србије. Они су се, као Словени, ту осећали слободније него са друге стране Дунава, а заузврат су своју нову домовину уцртавали на мапу европских држава. Знаменити Чеси су, буквално, унапредили све аспекте друштвеног живота у Србији.


СУТРА: ПОДЕЛЕ ДУГЕ СКОРО ДВА ВЕКА