БРИТАНСКА мисија је напустила Крагујевац 10. јуна 1915. године, а 14. јуна отпутовала је из Солуна ка Малти, где су услуге војних лекара биле хитно потребне у збрињавању империјалних трупа које су крвариле против Турака, на Дарданелима. Дотад је епидемија пегавог тифуса у Србији, практично, била завршена. Успех је био потпун - српске војнике и цивиле су, нажалост, тек чекале муке преласка преко Албаније, непријатељски планински венци и плава гробница, и нове стотине хиљада изгубљених живота. Рат се одужио и за Британце, а тројица чланова Хантерове мисије погинула су на ратишту у Француској.

Тадашња Србија, која је војевала за стварање Југославије, благовремено је одлучила да се одужи јунацима једне од најважнијих ратних победа: чланови британске мисије награђени су Орденом Светог Саве, државним одликовањем Краљевине. Мерене су им заслуге. Пуковник Вилијам Хантер добио је Орден другог степена (као нпр. Никола Тесла, током своје једине посете Београду, 1892. године), мајор Стамерс Медаљу трећег степена, двојица официра одликовања четвртог, а остали чланови мисије Орден Светог Саве петог степена. "Лондонска газета", британски службени гласник, 16. маја 1916. објавила је дозволу свога краља двадесет петорици официра да могу носити српска одликовања без икаквих ограничења.

УЗ ДВОЈИЦУ већ помињаних и најистакнутијих чланова британске војно-санитетске мисије, у Србији су одликовани и капетани Норман Камерон, Џон Метјусон Клементс, Бернард Криси Јуенс, Александар Кит Форбс, Чарлс Мајкл Форстер, Џон Мекадам Хил, Сидни Вокер Ланд, Семјуел Едвард Мекклачи, Чарлс Раули Николсон, Томас Холмс Рејвенхил, Хју Јанг Рајдел, Џон Хенри Виктор Скот, Филип Џон Амброуз Секомб, Брис Мекол Смит, Чарлс Едгар Холтон Смит, Роберт Хејг Спитал, Луис Огастас Вокер, Едвард Сенктон Волс, Џералд Витингтон, Џон Семјуел Вилијамсон, Вилијам Милер Мил, Вилијам Витман Карлтон Топли и поручник Френсис Фредерик Браун.

Др Вилијам Хантер је, непосредно по описаним драматичним догађајима, међу својим сарадницима посебно издвајао мајора (потоњег потпуковника) Џорџа Стамерса, човека који је Србији донео буре за дезинфекцију, чију склоност ка практичним техничким решењима је сматрао генијалном, а богато војно искуство посебно драгоценим. Стамерс је 1925. године објавио књигу "Битка против инфекције".

ВЕЛИКУ захвалност шеф британских лекара исказивао је према својим српским колегама лекарима: петина њих, ионако малобројних, умрла је током епидемије пегавог тифуса. Страдали су и многи страни доктори и медицинско особље. О многима од њих доста се говорило и писало у нашој јавности - о Хантеровој мисији, међутим, није.

О томе колико ти људи и њихово племенито дело нису довољно помињани, сведочи и чињеница да су донедавно они били готово анонимни чак и за интернет, за који говоре да памти и упија све. Али, информације је немогуће упити, ако ни од куда не цуре. Тек до једне једине (али озбиљне) стручне публикације на српском језику о епидемији пегавца из 1915. године могло је без много муке да се дође преко светске мреже, и ту је Вилијам Хантер помињан именом и презименом, а мајор Стамерс - само презименом. Онда се, поводом стогодишњице библијских догађаја у зараћеној Србији, огласио Универзитет у Единбургу, у одељку "Неиспричане приче", о својим људима у гротлу Првог светског рата. Шеф тима спасилаца војника и становника наше земље најзад је уписан и у енглеску "Википедију", као "Вилијам Хантер (хирург)", па је и "гугл" почео да препознаје његово име...

ВИЛИЈАМ Хантер рођен је 1. јуна 1861. у месту Балантре, на морској обали у области Ершир у Шкотској. Студирао је медицину у Единбургу до 1886. Учио је и у Лајпцигу, током 1884. године - са председником српске владе Николом Пашићем је доцније, током рата, комуницирао на немачком - а касније је боравио и у Бечу и у Стразбуру (тада такође у Немачкој). Радио је као лекар у Единбургу, али и као истраживач на Кембриџу, посветивши се пернициозној анемији (настаје услед недостатка витамина Б12), приметивши, први, да тај поремећај утиче на нервни систем и на систем органа за варење. По њему и по немачком професору медицине и хирургије Мелеру, једно од стања упале језика, изазване недостатком витамина Б12 или фолне киселине, назива се Мелер-Хантеров глоситис.

За заслуге у британским оружаним снагама током Великог рата, пуковник Вилијам Хантер је такође одликован. Постављен је и за председника Саветодавног одбора за превенцију болести на источном Медитерану и у Месопотамији (обухвата војне области Галипоља, Египта, Солуна, Малте и Палестине). Од 1917. до 1919. служио је и као консултант британске Источне команде.

ДР ХАНТЕР је почетком 20. века објавио многе научне радове. Единбуршки универзитет доделио му је 1927. године почасни докторат, а он је том приликом одржао дуг говор у похвалу америчком хирургу Хенрију Котону, пионира хируршког лечења менталних поремећаја. Хантер је раније спекулисао да су разне телесне инфекције узроци болести душе, а Котон се осмелио да "засече": вадио је зубе, крајнике, желудац, дебело црево. Пацијенти су после таквог мирнодопског третмана умирали као од опасне ратне епидемије, а тридесетих година колеге су закључиле да, заправо, несрећни људи ни од чега нису били излечени.

Нико није савршен, а модерна медицина је стално напредовала.

Доктор Вилијам Хантер умро је 13. јануара 1937. године.

ИДЕЈА мајора Стамерса, "Српско буре" спасавало је животе и у следећем, Другом светском рату. Почев од 1941. године, импровизовани уређај за дезинфекцију користио се и у Народноослободилачкој борби. Од новембра 1942. по партизанским бригадама радиле су мобилне хигијенске екипе са по два "српска бурета". У децембру те године, име је промењено у - "партизанско буре".

У Срба, као и у Хрвата и околних екс-ју народа, за човека који у основи окреће главу од горућих проблема или од неке непријатне истине, опстала је изрека: "Прави се Енглез". Била би велика неправда да се таква особина пришије пуковнику Вилијаму Хантеру, који је био са нама када нам је било најтеже: он, уистину, није ни био Енглез, него Шкот.


ТАКМИЧЕЊЕ МЕЂУ КАФАНАМА

ЗАСЛУГОМ британских лекара, и српске кафане су бивале све чистије. "Нишка главна кафана, где смо ручали по нашем доласку 4. марта, у то време је била прљаво и лоше одржавано место, а исто се могло рећи и за кафану у Крагујевцу. Од тог времена већа пажња је посвећивана чишћењу, кречењу, премазивању и бојењу. Крајњи резултат, када је коначно ова кафана била отворена за јавност, био је да су неки од њених сталних посетилаца, причало се, били тако запањени њеном трансформацијом и сјајем да су оклевали да уђу унутра - али ипак само за тренутак. Иста промена је спроведена у главним кафанама у Крагујевцу, и нема сумње да су сличне промене извршене и у другим местима. Јер Србин има спортски дух и ништа га не инспирише више од ривалства, да се изједначи, или ако је могуће, да надмаши напредне комшије у пословима", писао је др Хантер.


СУТРА: Франтишек Зак инспиратор српског националног програма