САМО неколико дана по доласку у Србију, већ 6. и 7. марта, други заповедник британске мисије, санитетски мајор епидемиолог др Џорџ Елиот Френк Стамерс сачинио је листу од седам практичних предлога овдашњим властима. Први се односио на вакцинацију против колере. Други је говорио о методи за прочишћавање воде уз помоћ хлора, са цртежом апарата, трећи - о снабдевању здравом водом за пиће. У четвртом предлогу је представљен једноставан и јефтин парни дезинфектор, који се употребљавао у Индији у борби против куге, такође са цртежом уређаја.

То популарно "српско буре", од дрвета или лима, са до 12 отвора на дну, постављало се на војнички казан. Између бурета и казана са врелом водом уметала се такозвана кобасица - у платно ушивени песак ширине 50 милиметара - или иловача. Дезинфекција одеће трајала је најмање пола сата.

"Српско буре" се лако правило и задало је снажан ударац зарази.

ПЕТИ Стамерсов предлог односио се на начин дезинфекције помоћу винских прскалица и на јавне дезинфекционе станице. Шестим предлогом, мајор је препоручио сугестивне памфлете и плакате којима би се читав народ позвао у рат против заразе.

Врходна команда је убрзо објавила три пропагандне књижице: Како ћемо сузбити пегавац?, Кратак упут за дезинфекцију и Како ћеш се сачувати од пегавог тифуса и повратне грознице. Коначно је и обичан свет, бар онај његов писмени део - а таквих је било мање од половине становника Србије - знао шта му је чинити.


Седми предлог је говорио о хлорној методи стерилизације воде за трупе на фронту. Да је тога било 1913, колера не би побила 5.000 српских војника.

Већ 8. марта, на свом првом дневном путовању возом кроз Србију, од Ниша до Крагујевца, британски лекари видели су, како пише др Хантер у својој књизи, "гомиле сељака у бундама од овчијег крзна - идеалном станишту за безбројне ваши", како се тискају да уђу у композицију. "Вагони воза заударали су на јак мирис нафталина и камфора који су узалудно коришћени у покушају да се сузбије зараза... Целокупна железничка мрежа је деловала... као заразна река која преноси заразу уздуж и попреко по целој земљи - од војних области ка цивилним областима и обрнуто."

ХАНТЕР је зато је предложио хитне мере: привремено обустављање целокупног железничког саобраћаја и оснивање карантинских и дезинфекционих станица на железници. Сви возови осим службених нису саобраћали од 16. марта до 16. априла и - број новооболелих нагло је опао.

Према предлогу британске мисије, саграђена је станица за дезинфекцију у Младеновцу, где се главни железнички правац Београд -Ниш укрштао са ускоколосечном пругом за Ваљево, ка ратној зони опустошеној 1914. године, главном изворишту заразних болести. Железнички мајстори су у Нишу, такође по прецизним упутствима др Хантера и сарадника, брзо направили посебан воз за дезинфекцију и вакцинацију, што је била потпуно нова мера, дотад непримењивана ни у једној војсци на свету! Имао је 14 вагона, укључујући и вагон-купатило, и био је завршен 17. априла, тачно по обнављању железничког саобраћаја, и 19. априла је са 15 Хантерових официра кренуо на пут.

Воз је шпартао са севера на југ Србије, заустављао се на најпогоднијем месту на прузи, и до њега су довођени војници на "брзинску" вакцинацију против колере, и на комплетну дезинфекцију њиховог тела и одеће.

До тада, у Србију је стигао први контингент вакцина против трбушног тифуса, болести од које се такође умирало.

И ЦИВИЛИ су, коначно, дошли на ред. Њих од почетка рата, практично, није имао ко да лечи: према неким изворима, у које нам није лако да поверујемо, Београђанима је био доступан само један лекар. Сеоском и градском становништву, у највећем броју деци и женама, већа медицинска помоћ могла је бити пружена тек од априла 1915, када је смањен притисак оболелих војника на болнице и медицинско особље. Претпоставља се да је за неколико месеци епидемије, од пегавог тифуса умрло више од 100.000 цивила. Прецизне статистике - нема, јер није било среских лекара, а документа Министарства унутрашњих дела су уништена у рату. Када је о борбеним редовима реч, према подацима Министарства војног, од почетка рата па до 8. јуна 1915, било је оболело 68.279 војника, а од рана и болести умрло их је 35.462. У борбама је дотад погинуло мање 26.373.

Пуковник Хантер је сматрао да тачан број жртава тифуса у Србији вероватно неће бити утврђен: његове процене су биле да су пегавац и повратна грозница узели најмање 120.000 живота. Други су број умрлих процењивали и до 150.000.

У ЕПИДЕМИЈАМА пегавца у Британији у 19. веку умирало је 19 одсто оболелих, писао је Хантер, додавши: "Догађаји у седмици по нашем доласку у Србију показали су да су нас чекала многа изненађења... која су у потпуности потврдила и далеко превазишла оно што је раније описано у историји ове заразе. Тада нисам могао претпоставити да ћу се за неколико дана наћи у ситуацији у којој ћу видети не 1.000 болесних годишње, већ 1.000 болесних дневно; да ћу видети не највише 2.500 болесних годишње, већ више од 4.000 болесних у болницама у том тренутку; број који се нагло увећао до више од 8.000 у току следеће три седмице, плус непознати број болесних међу цивилним становништвом Србије, вероватно три или четири пута већи, о којима није било обавештења... Смртност је била не 19 одсто (један од петоро оболелих) већ један од троје - то јест 30 одсто, у јануару и фебруару, а смртност је порасла у току једне до две седмице до скоро један умрли од двоје оболелих људи, 40 одсто у марту."

Стручном анализом, коју смо на наш језик превели после стотинак година, др Хантер је српску епидемију оценио "најизненаднијом по настанку, најбржом у порасту и највећом по обиму", али и "најбрже заустављеном од свих сличних епидемија у историји". Трајала је шест месеци, а задржала је свој максимум само два месеца - друге епидемије су трајале од једне и по до три године, а задржале су свој максимум у периоду од 12 месеци (у Ирској) и до 18 месеци (енглеска епидемија). Управо због те чињенице Србија треба да буде захвална људима који су се борили против епидемије, и веома брзо је победили, пре свега пуковнику Хантеру и његовом тиму: без њих, она би много дуже трајала и однела незамислив број живота.

ВИЛИЈАМУ Хантеру и његовим сарадницима, ипак, ни лик нисмо успели да сачувамо у сећању, зато ни ми не можемо да објавимо њихове фотографије. Примаријус др Горан Чукић, епидемиолог Дома здравља у Беранама, у Црној Гори, почев од 2013, годину дана је тражио заинтересованог издавача, да у Србији и на српском језику објави читав век стару и лако доступну књигу др Хантера - Епидемије пегавог тифуса и повратне грознице у Србији 1914. године: Порекло, ток и превентивне мере употребљене у обуздавању пегавог тифуса и повратне грознице. Новосадски Прометеј и Радио-телевизија Србије су прихватили.

Будући да књига садржи обиље епидемиолошке грађе - само на једном графикону је Хантер радио пет месеци - сматра се да ће она и данас бити од велике користи заинтересованим математичарима, статистичарима, демографима. Очекује се да ће анализа Хантерових података уз помоћ савремених аутоматизованих метода омогућити нова сазнања о епидемији тифуса пегавца из 1915. године.


ЧИТАЛИ ЋИРИЛИЦУ

ПОДАЦИ о броју болесних у болницама и о њиховим карактеристикама су др Хантеру и његовом тиму достављани сваке вечери, на српској ћирилици, која је њима била тешко разумљива, да чак ни име Крагујевац нису могли прочитати, као ни имена станица кроз које су пролазили.


СУТРА: ОРДЕНИ СВЕТОГ САВЕ ЗА СПАСИОЦЕ