ОНАЈ ко спасе једног човека је херој, док одговоран за спас десетина, па и стотина хиљада људи, улази у анале - статистике. Мора да се оваквом парафразом чувене Наполеонове мисли водила елита наше земље, чим није у сећање нације уписала групу људи најзаслужнијих за зауздавање помора који је претио да докрајчи оно што страни агресор није стигао да затре. Нисмо их се, пре два лета, како заслужују, сетили ни на стогодишњицу трагедије коју су прекратили. Наградили смо, током Великог рата, њих двадесетпеторицу, Орденом Светог Саве, а нисмо у међувремену по њима у Србији назвали ни тарабу, ни сокак. А сада немамо ни њихову фотографију.

Вођа британског медицинског тима који је 1915. донео успешне мере за заустављање епидемије тифуса пегавца, пуковник Вилијем Хантер, човек је с највећим заслугама за српски народ, за кога вероватно никада нисте чули. А његови сарадници, одмах су до њега.

ПРЕ 102 године, у хладно пролеће 1915. године, у паузи између два круга драме Великог рата, Србијом је харала епидемија пегавог тифуса због које је умрло готово 200.000 људи. Цивила је било највише, чак 120.000 (неке процене су говориле и о 150.000 цивилних жртава - тачних података нема), уз по 35.000 умрлих српских војника и ратних заробљеника. Британски лекари учинили су оно што наши нису умели - зауздали су врага и спасли небројене животе у Србији: животе бораца, жена, деце.

У ослободилачке ратове, почев од 1912. године, Србија је ушла са савременим оружјем, са народом и официрима пуним елана и спремности на одрицање и херојска дела. Србија је, за своје јунаке, имала и добру ратну хирургију - др Војислав Суботић је, на пример, чуда чинио са оштећеним крвним судовима - али је зато током краткотрајног Другог балканског рата 5.000 српских војника умрло од колере. То је био веома лош податак за стандарде 20. века, а уједно и снажно упозорење да нашој војсци понешто недостаје. А недостајали су знатно боља војна медицина и боља свест о заштити здравља: против колере се у оно време могло и вакцинисати, а знало се унапред да ће војска бити размештена у местима која нису, попут Београда, имала санитарни водовод, па би адекватне мере сигурно спречиле смртоносну заразу. Требало је да се мисли, мимо накнадне памети.

У УВОДУ недавно објављене књиге др Вилијема Хантера о епидемији пегавог тифуса и повратне грознице у Србији 1914. године пише да је санитетска служба због незнања и предрасуда власти, и без позиција већег утицаја и одлучивања у власти, била највише заостала од свих струка у српској војсци. Заосталост санитетске службе највише се уочавала у недостатку службе за спречавање ширења заразних болести. Међу 450 лекара, Србија је имала и најмање десеторо бактериолога и хигијеничара, али ни цивилне власти ни војска нису умели да их правилно користе. О успостављању превентивне епидемиолошке службе у Србији пре Првог светског рата није било речи. Војска није, попут многих савремених армија тог доба, имала микробиолошке лабораторије. Већ током балканских ратова, тешко се могло без помоћи иностраног медицинског особља. Осим лекара, у трупи су недостајали и ветеринари, па су и коњи и вучна стока тешко страдали од зараза.

У таквим условима, у Србију улази освајачка војска из Аустроугарске, државе толико велике да обухвата и неке забити на истоку Европе, где се народ зими никако не купа и у којима је, за разлику од тадашње Србије, тифус редовна појава. После слома на Колубари, Аустроугари остављају мртве и рањене, а њих 60.000 пада у заробљеништво. Министарство војно је 23. октобра 1914. сазнало за три случаја пегавог тифуса у Србији. Влада је одмах одобрила да се из иностранства ангажују 10 бактериолога, 20 епидемиолога и друго особље. Прекасно да се избегну жртве: земља се убрзо, почетком друге ратне године, нашла пред најтежим искушењем у стогодишњој историји.

ОД СВИХ ратних зараза, пегави тифус је био најопаснија болест. Преносиле су га инфициране телесне ваши. Инфекција се најчешће утрљавала у кожу чешањем (због свраба), а затим је продирала у крв и организам човека. Болест је почињала нагло, била је праћена високом температуром и слабошћу, а затим су се сушила уста и јављао би се осип по телу. Изгледа да наши лекари нису о свему томе довољно знали, и да су им, бар већини, промакла најновија научна сазнања.

Пегави тифус сејао је смрт по земљи неслућеном брзином. У градовима, селима, касарнама и болницама Србије смрт је вребала и свакодневно односила и више од хиљаду живота.

Зимско време, влага и хладноћа налагали су смештај војске у затворене просторе, у влажне земунице или у сеоске куће. Оскудно храњени војници били су под огромним физичким и психичким напорима. Недостајала су преобука и чист веш, а без њих је по зими постало готово немогуће опрати одећу. Није било служби које би водиле рачуна о хигијени и купању војника, нити су за то издвајана средства. Територије на којима је војска логоровала биле су нездраве, нарочито у северозападној Србији. Суров обрачун непријатеља са цивилним становништвом покренуо је народне масе.

ИЗБЕГЛИЧКА ТРАГЕДИЈА ПРЕМА проценама Рокфелерове фондације, у Србији је фебруара 1915. било око 300.000 избеглица. У Нишу, привременој престоници, граду без канализације, живело је трипут више људи него до рата, око 80.000, у тешким условима: група од 225 изгнаника, углавном породице са децом, била је смештена у школи, у најгорој прљавштини - просторије нико није спремао ни чистио, а Комисија је за рђаво стање окривила домара и његову жену, "неуку сељанку", којима није сметала прљавштина. Свакодневно је у тој школи умирало од троје до четворо људи.

ЖЕЛЕЗНИЧКА веза са зоном ратних дејстава била је слаба, ускоколосечна. Возовима је превожено и више од 60.000 аустроугарских заробљеника, а они су били значајан извор заразе. Шест или седам санитетских возова било је недовољно, па су рањеници транспортовани и редовним возовима. У пољским болницама, заражени су лежали крај рањених. Војни санитет је неуспешно покушавао да сузбије болест, између осталог и дезинфекцијом неадекватним средствима.

Здравствену катастрофу земље влада је целовито сагледала на седници 8. фебруара 1915. Телеграмом од наредног дана дипломатским мисијама у Петрограду, Паризу и Лондону, Пашић је тражио помоћ - сто лекара интерниста. Тиме је држава уједно прекинула и ћутање о болести, које је такође узимало данак у крви. Руси нису имали лекара на располагању, па је посланик Спалајковић дао оглас у новинама. Французи су, с временом, обећали слање 100 стручњака. Британци су, средином фебруара, ка Србији одаслали мисију од 25 санитетских официра Краљевског војно-санитетског корупуса, коју је предводио 53-годишњи пуковник др Вилијем Хантер.

ПРВУ депешу Хантер је послао из Ниша 4. марта увече. Констатовао је веома тешко стање: пегави и трбушни тифус, као и повратна грозница, били су раширени по земљи и ван контроле. Као најхитније потребе је навео ћебад и одећу за болесне. Састао се са Пашићем, а затим обишао Моравску сталну војну болницу у Нишу, где је видео 700 болесних људи како деле 200 постеља, у неописиво лошим условима. Приметио је да болница, једна од бољих у Србији, није била санитарно уређена.

Војвода Радомир Путник је тежину ситуације сажео у реченици: "Ако се овоме злу што пре не стане на пут, наше армије постаће неспособне за сваку акцију." Већ 23. априла, међутим, пуковник Вилијем Хантер рапортираће својој влади о великом побољшању стања у Србији, о мањој смртности од тифуса и врло малом броју новооболелих. Пегавац је, одједном, губио битку...

СУТРА: СРПСКО БУРЕ ЗА РАТ ПРОТИВ ЗАРАЗЕ