РУСИ су с временом стицали све повољнији утисак о Цинцар-Марковићевој влади: посланик Чариков је сматрао да ће његова влада извести земљу из стања економске зависности од Аустро-Угарске, пошто свим силама ради на томе. Извештај за 1902. показује да је извоз достигао 72 милиона швајцарских франака, шест милиона више него претходне године, а чак 24 милиона више него 1893. Извоз прерађевина од меса био је утростручен. Коначно су успостављене везе са земљама у које Србија није извозила: у Британију је, са нуле, српски извоз 1902. "скочио" на милион динара, а у Белгију са 30.000 на 2,7 милиона. Процветала је трговина Дунавом. Раније је у Аустро-Угарску одлазило 86 одсто српског извоза, а током 1902. и 1903. тај удео је пао на 79 одсто.

ЦИНЦАР-МАРКОВИЋЕВА влада била је, међутим, суочена с великим проблемима. У марту 1903, током великих демонстрација, било је мртвих и рањених, и у јавности се говорило о покољу. Слободан Јовановић пише да је било много преувеличавања, а да је погинуло пет демонстраната. Он преноси и верзију догађаја по којој је, "потакнут Драгом, краљ пошао на телефон да нареди употребу оружја, али га је ђенерал Цинцар-Марковић зауставио". Проф. Сузана Рајић пише да је све било мирно док на Калемегдану, после кошкања, неко није запуцао на жандаре. А како су жандари имали бољу џебану и знали боље да пуцају, демонстранти су извукли дебљи крај.

УСЛЕДИЛИ су парламентарни избори, последњи за владе неког Обреновића, само десет дана пре преврата. На њима, Влада је постигла потпун, готово нестваран успех: ниједан опозиционар није изабран! Опозиција се жалила на неправилности, Влада се хвалила огромним бројем гласова - њени кандидати добили су 180.000, а опозициони ни 1.500. "Народу су досадиле страначке теревенке; он је жељан мира и реда; краљ са својим неутралним режимом читао је народу у душу", писао је Слободан Јовановић, као и: "У четири ока радикали су признавали да је за Цинцар-Марковићеву владу гласало много више њихових људи него што се могло и помислити."

ГРУПА официра, међутим, није размишљала као народ. А председник владе Цинцар-Марковић, ма колико интелигентан, показао се и као наиван човек.

Све до смрти, Александар Обреновић је слепо веровао да његови официри неће прекршити заклетву. Тако је и као 26-годишњи краљ, још младић, олако прелазио преко дојава да му се приближава судњи час. За такав његов став, пише др Сузана Рајић, умногоме је одговоран и председник Владе генерал Цинцар-Марковић, који му је тврдио да завера официра против краља није могућа, да је реч о неколико усијаних глава које ће се охладити. Он није веровао доставама о завери и сматрао је својом дужношћу да официрски кор брани од денунцирања.

КРАЉ је, у међувремену, постао опрезнији, али је председник Владе остао тврди бранитељ - колега официра и војске. Оштро се супротставио Александровом захтеву да почну хапшења осумњичених официра. Београдска полиција већ је добила своје Пето одељење, задужено, у суштини, за контраобавештајни рад - били су то зачеци службе државне безбедности, која чува уставни поредак од пучева и преврата. Полицајци су имали информације, међутим, не и овлашћења да хапсе по војним редовима.

"Цинцар-Марковић, у својој охолости, није могао појмити да ће неко од официра смети да се буни против његовог режима. Петровић, као што се неки пут дешава куражним људима, није веровао у опасност, зато што је се није бојао. И он и Цинцар-Марковић волели су војску и сматрали су за своју официрску дужност да је бране од полицијских достава", пише Слободан Јовановић.

ПОСЛЕ вечере у двору. 29. маја 1903, генерал Димитрије Цинцар-Марковић отишао је својој кући у Крунској улици, позвао краља телефоном и поднео му оставку на положај председника владе. Краљ је оставку уважио, што је значило да не одустаје од хапшења у војсци. Закаснио је - упад у двор био је заказан за два сата после поноћи и, мада је аларм отад све време звонио, несрећном краљу и краљици није имао ко да помогне. Као ни генералу Цинцар-Марковићу, кога су официри усмртили на кућном прагу, пред породицом.

Брачни пар Обреновић завереници су тражили готово два сата, не успевајући да открију њихово скровиште. Дошли су на идеју да поруше двор топовима, а да се онда повуку у Топчидер, одакле би повели револуцију. Али претходна револуција из Топчидера, када је, истог датума 1868. године, убијен кнез Михаило, није успела - Гарашанинова кочија је била бржа, а Миливоје Петровић Блазнавац је успео да окупи војску, па онда и да у њеним редовима стреља кога треба. Зато је Александар Машин, девер краљице Драге, наредио да се убију министри Цинцар-Марковић, Милован Павловић и Веља Тодоровић. Краља су, ипак, касније пронашли у соби са дуплим зидом.

СЛОБОДАН Јовановић пише: "У том мучном положају завереници су долазили на мисао да сруше двор топовима...Пуковник Александар Машин није то дао... Машиново је гледиште усвојено, и наредба издана да се председник владе и министар војни убију. Иако опседнути у својим кућама, они су могли неким начином ухватити везу са војском и полицијом; у том случају, цела државна машина покренула би се одједном против завереника... Цинцар-Марковић и Павловић убијени су по наредби пуковника Машина... Двадесет девети мај испао је много крвавији него што су завереници намеравали. На своме последњем договору, они су одлучили само убијање Александра и Драге. Убијање председника владе Цинцар-Марковића и министра војног Павловића одлучено је тек после упада у двор - и то у оном страху и нервозности која је обузела заверенике, кад нису нашли краља у његовој ложници..."

"ЗАВЕРЕНИЦИ очито нису били стари мајстори злочина", приметио је Слободан Јовановић, "него су са заносом и јуришем људи који сами себе шибају на дела изнад њихове нервне снаге. У два часа по поноћи требало је да група двадесетосморице крене с једним батаљоном шестога пука на двор. Батаљон није стигао у уречени час. Код официра се осетило колебање и стрепња. Да пресече ствар, капетан Димитријевић командовао је друговима да, макар и без батаљона, појуре трчећим кораком на двор. И у тој трци они су се сјурили на дворску капију, онако заслепљени и неодољиви као човек који чини злочин из љубавне страсти. Све што су даље радили, било је у истом таквом јуришу, у истом таквом полусну."

Генерал Цинцар-Марковић био је невина жртва људи који су деловали омађијани и у полусну. На олтар га је принео дух ирационалности, који је затровао читав наредни век српске историје - уз тихо одобравање апологета, што интелектуалне, што примитивне провенијенције. Вероватно услед тога, велико дело генерала Цинцар-Марковића Србија је заборавила.


МИРАН И БЕЗ УЗБУЂЕЊА

АУСТРИЈСКИ посланик који је сутрадан видео Александра Машина, пише Слободан Јовановић, такође помиње његову мирноћу и владу над собом: "Исправан и отмен у новој новцатој униформи, као да се спрема за дворски бал, без труни прашине на оделу, без и најмањег знака узбуђења и умора на лицу. Он је тај који је својом присебношћу спречио рушење двора, и он је тај који је без праве потребе, и из чисте предохране, наредио убијање Цинцар-Марковића и Павловића... Завереници ће доцније с дивљењем причати о присебности са којом је издавао наредбе, као да командује на маневрима."