КАО председник владе, Цинцар-Марковић је наставио јачање српске војске, а према новијим историјским сазнањима, за његовог мандата започела је и четничка акција у Македонији.

У ишчекивању могућег македонског устанка убрзане су војне припреме. Под Цинцар-Марковићевом владом купљена је велика количина оружја и ратне опреме. Он је био уверен да је дошло погодно време за напад на Турску и ослобођење Старе Србије, а краљ Александар умногоме је делио таква убеђења. Цинцар-Марковићеве планове, укључујући и нацрт операција на југу према Косову, преузео је 1904. Радомир Путник.

Фебруара 1902, Цинцар-Марковић је, без успеха, уверавао на вишечасовном састанку руског шефа дипломатије, грофа Ламсдорфа, да је повољан тренутак за напад на Турску.

ИСТОРИЧАРКА Сузана Рајић пише да је реформска акција у Турској, којој се Русија ставила на чело, испољавала све мање наде за успех. Албанци су 1903. опколили Митровицу и убили руског конзула Шчербину. Бугарске комите су увелико харале по Македонији. Краљ је послао у Софију новинара Перу Тодоровића да испита како стоје ствари, а овај му је јавио да Бугари неуморно роваре по Македонији, да је иза свега кнез Фердинанд, а да паре стижу и од Руса. Тодоровић је писао да је устанак у Македонији духовно припреман 1902, а да је у припреми учествовала и Русија преко својих славенофилских кругова. У Македонију је, писао је, убачено 60.000 пушака.

Зато је пушке - и борце, почела да "убацује" и Србија. Већинска званична историја доводи у везу активности српских комита у Македонији за епоху владавине Карађорђевића. Међутим, према скорашњим сазнањима, основе српске четничке акције у Македонији настале су у првој половини 1903, у сутон живота краља Александра Обреновића и за владе Димитрија Цинцар-Марковића. То се може закључити на основу истраживања младог историчара Уроша Шешума. На то указује правилник за четовање, са именом краља Александра, нађен код погинулих четника на Шупљем камену 1904. Шешум је утврдио да је постојало неколико десетина четника послатих да се супротставе бугарским комитама.

КРАЉ је морао знати и одобрити такав рад - на овај закључак упућује податак да су у наоружавању чета учествовали, осим председника владе (Цинцар-Марковића), и министар војни Милован Павловић, који је у више наврата издао оружје из војних магацина. Оперативни део посла водио је државни чиновник Милорад Гођевац, а у пословима је учествовао и Живојин (Живко), син Антонија Рафаиловића, кума краљице Драге.

Слободан Јовановић пише да је, у ишчекивању македонског устанка, краљ Александар журио са војним припремама. Још 1902. наручио је 25 милиона патрона и измамио од Народног представништва ванредни војни кредит од 360.000 динара, који је, у ствари, намењивао трошковима мобилизације. Под Цинцар-Марковићевом владом наручено је још 45 милиона патрона и, уз то, 50.000 шињела и 40.000 цокула. Најзад, наручена је и једна батерија брзометних топова. Војна саветовања под краљевим председништвом била су учестала.

СРПСКА политика, укључујући њену тежњу ка војној опцији на Балкану, побуђивала је сумњу у Петрограду. У таквим условима Димитрије Цинцар-Марковић је преузео управљање владиним кабинетом.

У јесен 1902, док је озбиљна криза дрмала ранију владу, штампа је жестоко тукла по краљу, а он је говорио да се у Србији слободе не употребљавају у корист државног напретка, "већ се траже још веће слободе каквих нема ни у земљама са много дужом државном традицијом". Русијом је у то време владао цар-самодржац. Па ипак, у полудемократској Србији, информација да цар Николај неће примити краља Александра примљена је као посебно лоша вест - и у јавности, и на двору. Краљица Драга је била русофил, колико и прорадикалски плебс. Већ две године последњи Обреновић владао је уз искључиви ослонац на Русију, без подршке Беча. Његов покојни отац због тога се, како би народ рекао, окретао у гробу. Више од годину дана је званична штампа писала о Александровом путу у Петроград. И онда - ништа, возна карта је отказана.

АЛЕКСАНДАР Обреновић је све више тонуо у бригу, а његово самопоуздање је копнило. Почео је да верује да га може спасти само јак војнички кабинет. Послао је позив генералу Димитрију Цинцар-Марковићу, који је у двору чекао краљев указ о новој влади. У суседној соби, премијер Вујић и министар финансија Михаило Поповић су владара убеђивали да не узима војно министарство и не гази у реакцију, јер ће на тај начин изгубити престо. Саветовали су му да позове на консултације представнике свих странака, и он је то прихватио, али су они одбили да направе концентрациону владу. Тако је 20. октобра формирао владу Пере Велимировића, састављену махом од непознатих политичара. Партијци су партијашили, скупштинска већина је била "танка" и краљ се поново окренуо генералу Цинцар-Марковићу.

Документа из руског архива показују да је Петроград поручио Србији да је, дабоме, она независна држава, али да би постојала велика опасност по династију у случају "антинационалне политике" и "реакције", другим речима - у случају окретања ка Аустрији и уклањања радикала са власти. У Европи, од Бечког конгреса 1815. до Првог светског рата, тзв. мале силе у време владавине тзв. концерта великих сила биле су у ограниченој мери суверене, јер су о њиховој судбини у крајњој инстанци одлучивале велике силе. Они су, наиме, већ неко време делили власт у Србији с напредњацима. Краљев покушај да састави тространачку владу са радикалском већином није успео. На располагању су му остале само мање познате политичке личности, које су 20. новембра 1902. пристале да уђу у владу генерала Цинцар-Марковића. Задржао је пуковника Василија Антонића, шефа дипломатије, као доказ да неће мењати спољну политику. У последњој обреновићевској влади нашла су се тројица генерала, четворица радикала и по напредњак и либерал.

У ПЕТРОГРАДУ су сумњали у русофилију председника владе Цинцар-Марковића. Тим пре што је "конкурентском" Црном Гором владао књаз, будући краљ а вечити деспот, који је за себе говорио да је "русоман", па је тражено јасно и гласно изјашњавање. Зато је Цинцар-Марковић морао на поклоњење. Према документу из руског архива који цитира др Сузана Рајић, председник српске владе је у поверљивом разговору изнео руском посланику у Београду Чарикову програм свог кабинета. Нагласио је да ће унутрашња политика бити строго уставна (Русија тада још није ни имала устав - прим. аут.), да ће нови избори бити у јануару 1903, а да ће сређивање државних финансија и даље бити у центру пажње. Цинцар-Марковић је доказивао Чарикову да су гласине како је антируски расположен неосноване, да је његов деда служио 1811. при руској војсци, да је лично познавао цара Александра Првог и да он никада није одступио од породичних традиција.


ТЕШКА РУКА ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА

ЦИНЦАР-МАРКОВИЋЕВА влада имала је и свог медијског мага: био је то чувени Пера Тодоровић. Слободан Јовановић овако о томе пише: "Пошто је осамдесетих година испао из радикалне странке, он се нагло изопачио. Он никада није имао морала, него је имао само начела у која је фанатички веровао. Али и та вера у начела била је код њега више секташки бес него право одушевљење за идеју... Он, уопште, није могао да брани ниједну ствар а да не удари у личну полемику - а у полемици је имао сигурно око и тешку руку."


СУТРА: КУРШУМ ЗА ГЕНЕРАЛА ПРАОЦА СВИХ ПОБЕДА