КРАЈЕМ 19. века у Србији је била сазрела свест о неопходности јачања војне моћи земље, јер се веровало да ратови за слободу сународника од туђинске власти не могу бити далеко. Неки ранији државници, попут Илије Гарашанина, сматрали су својевремено да српска војска треба да буде наоружана мало боље од башибозука, али тај став није делио краљ Милан, који је савремену стајаћу српску војску и установио, због чега је морао да се суочи и са грађанским ратом (Тимочком буном). Његов наследник и син краљ Александар од младости се радо дружио са официрима, сањао је снове о ослобађању Срба од туђинске власти, а у пратњи Живојина Мишића и малобројне свите предузео је и храбро путовање на Хиландар, и поред неслагања турског султана, пробудивши уснуле наде народа у Македонији.

Краљ Милан је крајем 1897. године постављен за команданта активне војске, коју је, за кратко време, успео да - препороди. Ојачао је састав пешадијских пукова, подмладио старешински кадар, организовао дотад невиђе маневре, градио велике војне објекте, набавио савремено оружје... Српска војска је пре реформе под Милановом палицом, била међу реткима у Европи без савремених пушака "репетирки", и њена пешадија, која је морала после сваког хица да убацује метак у цев, трпела би велике губитке у окршају са било којим савремено наоружаним непријатељем. Кад су стигли и нови топови, а краљ-отац намеравао да их набави још, одступио је са функције допола обављена посла, иначе би се Србија још брже наоружала - толико је Милан у тај посао био уложио себе.

НАЧЕЛНИК штаба краља Милана у време војне реформе био је генерал Димитрије Цинцар--Марковић, који је, како пише Слободан Јовановић, "уживао глас теоријски најспремнијег ђенералштабног официра". Јовановић примећује да је краљ Милан "гонио антидинастичаре и радикале", али и да "из тога не треба извести да је тражио улизице; напротив, он је волео да се окружи људима од вредности".

Управо је генерал Цинцар-Марковић руководио великим јесењим маневрима у околини Ниша 1899. године. Српска пешадија почињала је да личи на европске.

Краљ Милан је у лето последње године 19. века одлучио да се не враћа у Србију, згрожен веридбом свог сина с некадашњом дворском дамом, удовицом Драгом Машин. Разлика у годинама била је мања него између новоизабраног француског председника и његове супруге, али, времена су другачија. Србија се хватала за главу због тога што чини млади краљ.

ВОЈСКА је у отпору краљевој женидби Драгом Машин била истрајнија чак и од цркве (коју је водио рођак и кум Цинцар-Марковића, митрополит Инокентије), међу незадовољницима нашао се се и генерал Цинцар- -Марковић, али се убрзо поколебао и стао уз краља. Удовица Цинцар-Марковића говорила је новинарима да се он до краја одупирао краљевој женидби, што Слободан Јовановић не сматра вероватним, с обзиром на то да генерал због тога није пензионисан, као други. На пример, као генералштабни пуковник Александар Машин, који ће касније наредити убиство Димитрија Цинцар-Марковића на кућном прагу.

Краљ Александар је 1902. чика Мити, како га је од детињства звао, тада команданту Активне војске и сенатору, понудио место председника министарског савета (Владе). Цинцар-Марковић се са Живојином Мишићем (према војводином сведочењу) опкладио у ручак да неће прихватити положај, али је, после три дана интензивних разговора са краљем, на крају то ипак прихватио.

СПОСОБАН ЗА ДИКТАТУРУ И АВАНТУРЕ СЛОБОДАН Јовановић о Цинцар-Марковићу још пише: "Захваљујући својој даровитости, он је брзо и без већих напора избио на високе положаје; то је, с једне стране, окуражило његово самољубље - с друге стране, размлитавило његову енергију: више је сањарио о великим делима, него што је на њих био гоњен унутрашњом потребом...
По свом славољубљу и осионом држању изгледао је способан за покушаје диктатуре; по својој тромости, неодлучности, врдању, а нарочито по својој прошлости, истина, брзог, али потпуно исправног напредовања, он није изгледао много склон за авантуре."

МЕЂУ историчарима постоји хипотеза да је услов Цинцар- Марковића да преузме премијерско место био да краљ пристане на развод са краљицом Драгом. Удовица Марија Цинцар-Марковић, девојачко Маргетић, унука последњег секретара дубровачког кнеза, касније ће сведочити да је генерал иницирао мирно удаљење краљице, која би отпутовала у аустријску бању Франценсбад, данас Франтишкове Лазне у Чешкој, и више се, попут краљице Наталије, не би враћала у Србију. Путовање је, наводно, било планирано - за недељу дана после преврата.

Др Сузана Рајић, професорка Филозофског факултета у Београду, у својој књизи о последњем владару из лозе Обреновића пише да је при доношењу одлуке о саставу кабинета краљ интензивно размишљао о влади на чијем ће челу бити "добар војник", недоступан политичким интригама које распаљују "котеријске страсти". О Цинцар-Марковићевој влади говорило се као о влади просвећеног апсолутизма. Већ 14. децембра 1902. влада је почела да говори о потреби сузбијања "разуздане" штампе. Краљ и краљица су нападани непрекидним алузијама и претњама, а народ је позиван на буну. Полиција је забрањивала такве написе, а радикалске судије су редовно ослобађале оптужене. "Мали журнал" је писао да је Србији потребна револуција као у Француској... Дневни лист је најављивао да ће "зликовачка власничка крв упрскати улице, а мозак ће им се просипати по калдрми".

Тако је, отприлике, и било.

СЛОБОДАН Јовановић, који није познавао Цинцар-Марковића, већ је о њему највероватније доста слушао од свога оца, писао је, са временском дистанцом мањом од три деценије у односу на догађаје, овако: - Влада Цинцар-Марковића називана је у штампи "ђенералска влада"... Чланови владе били су "људи малог политичког значаја и обичних административних способности. Једина личност која се из тог безбојног друштва издвајала био је сам Цинцар-Марковић. Он је међу официрима уживао велики глас са своје стручне спреме, и сматран је као напред одређени ђенералисим у случају рата: нешто од оног поверења војске које је Радомир Путник стекао тек у балканском рату, Димитрије Цинцар-Марковић уживао је још за време мира. Имао је самосвести до охолости; висок и крупан, издалека налик на краља Милана, са мргодним челом и обореним брковима пољског ратника, он је гледао преко рамена на цео свет - и имао је на великим свечаностима један став господства и јунаштва који је будио успомене на наше старе "велможе". Његови ближи знанци причали су о његовој лености, тромости, неодређености: био је пун великих планова - сразмерних његовој сујети - које је заваљен у наслоњачу, са цигаретом у руци, непрестано ваљао у глави, и који су се све више претварали у маглу".

ЈОВАНОВИЋ констатује да је са Цинцар-Марковићевом владом настао преокрет у унутрашњој и у спољашњој политици. Непосредни повод за пад претходне владе дао је руски двор, који је, под изговором царичине слабости, отказао пријем нашем краљевском пару. Али иако је краљ Александар био у души љут на Русе, Цинцар-Марковићева влада у једном саопштењу које је издала о својој спољној политици, показивала се, преко очекивања, русофилска.

СУТРА: ГЕНЕРАЛ СПАСАВА ТАНКУ ВЕЋИНУ У СКУПШТИНИ