ПРЕВЕЛИКА густина бурних историјских догађаја учинила је да табле са називима улица и тргова у српским градовима буду мењане и више пута за једног људског века. У том метежу, међутим, Србија је неке од својих величина, али и странаца са великим заслугама за наше друштво и уопште за свет, заборавила. Омиљени јунаци општинских и градских комисија за именовање улица - војници - нису изузетак, а међу историјским неправдама овог типа одскаче пример генерала Димитрија Цинцар-Марковића, војсковође, војног реформатора и председника владе убијеног у Мајском преврату 1903. године.

"Срећни добитници" парчета асфалта у српском сећању су многи мајстори бојног поља, домаћи и страни генерали, хероји, а ту су и читаве војне јединице, углавном партизанске, или, чак, цела Црвена армија. Логично, четворица војвода из Првог светског рата у главном граду су добила по булевар, односно, у случају Степе Степановића, изузетно дугачку улицу. Србија памти великане Великог рата, међутим, не и онога ко је омогућио да земља у тој глобалној катастрофи не буде у кратком року потучена. Реч је о генералу Цинцар-Марковићу.

РОЂЕН 1849. године у Шапцу, командовао је армијским јединицама различитих формата и бројности у рату и миру, све до читаве српске војске. Као практичар и као теоретичар - предавао је историју ратне вештине и стратегију на Војној академији - дао је суштински допринос тријумфу у балканским ратовима, али и највећим победама у Првом светском рату. Био је предодређен да командује српском војском у случају рата, али га је зауставио - куршум српског официра. По други пут је страдао у нашем колективном памћењу: готово да га и не помињемо - зато је, међутим, недавно са високог места било залагања да се у земљу врате посмртни остаци вође његових убица, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.

Димитрије Цинцар-Марковић изучио је Артиљеријску школу 1870. године, а као државни питомац боравио је 1872. и 1873. у Пруској, где је служио у коњици. То је сигурно било значајно искуство, јер су Пруси у то време имали најбољу војску: тек што су у рату посрамили дотад водећу континенталну силу, Француску.

УБРЗО је дошло и "ватрено крштење": у Првом српско-турском рату 1876. добио је више одликовања за храброст. У Другом српско-турском рату, у зиму 1877/1878, био је шеф Штаба Моравске дивизије. Уследио је неславни Српско-бугарски рат 1885, у којем се, међутим, мајор Цинцар-Марковић добро показао: командовао је 11. пуком, који је успешно започео битку на Сливници, али се потом војничка срећа окренула на бугарску страну. Генералова удовица је, много касније, за лист "Политика" говорила како је, после паничног повлачења пред Бугарима, стигло наређење да се 11. пук десеткује - стрељањем. Онда је наводно Цинцар-Марковић изашао пред пук и поручио краљу Милану да стреља прво њега, спасивши своје људе. Без обзира на то супротстављање, код краља Милана је брзо напредовао кроз чинове и кроз војну хијерархију.

Димитрије Цинцар-Марковић био је главни носилац велике војне реформе која је почела 1897. године, када је унапређен у чин генерала, и која је српску војску устројила по савременим европским стандардима организације оружаних снага. Иза овог пројекта стајао је краљ Милан, који је по овлашћењу сина, краља Александра - владара Србије - постао командант новоустановљене Активне војске. По његовом налогу извршена је темељна промена начина војне организације, финансирања и функционисања војске. У великој мери био је то увод у низ славних победа током ослободилачких ратова 1912-1918.

ВЕЛИКА реформа обухватала је и обезбеђење буџетских средстава, набавку савременог наоружања и опреме, изградњу касарни и гарнизонских објеката, као и повећање официрског кадра и побољшање његовог материјалног статуса.

Саставни део реформе била је и промена доктрине српске војске и њено прилагођавање политичким околностима, државним циљевима, али и новој организацији армије и савременим принципима ратовања. Генерал Цинцар-Марковић управо на овом пољу показао је изузетан војнички таленат, далековидост, као и познавање душе српског војника. То је и један од његових највећих професионалних успеха, који је у нашој средини готово заборављен, осим међу познаваоцима - генераловим данашњим колегама са Војне академије.

Крајем 19. века у Европи су на снази биле две глобалне војне доктрине, које су догматски примењиване у већини армија мањих држава. Француска доктрина подразумевала је фронталну борбу са енергичним пробојима у непријатељске снаге, док се пруска заснивала на широком опседању противника у виду потковице и на продорима по боковима, на местима где нису концентрисане главне непријатељске снаге.

ПОРОДИЦА ВЕЗАНА ЗА ОБРЕНОВИЋЕ ДИМИТРИЈЕ Цинцар-Марковић потиче из чувене породице блиско везане за Обреновиће, пореклом из Доње Белице код Охрида. Иако је бројање крвних зрнаца беспредметно, историчари су писали да је породица српског, а не цинцарског порекла, а да се тако презива јер потиче из цинцарског краја.

ОПШТЕ очекивање било је да и српска војска примени један од ова два модела ратовања и да према њему устроји војничке процедуре. Први који је дигао глас против голог копирања страних решења био је генерал Цинцар-Марковић. Он је приметио да нашој војсци због више фактора ниједна од њих не одговара. Снажно се зато заложио да се стране одбаце, а да Српска војска направи сопствену доктрину базирану на сопственим искуствима, захтевима рељефа, техничким могућностима и менталитету.

"Француска доктрина нама не одговара, јер је она развијена за ратовање у равници и на великим површинама", указивао је краљу Милану и официрима генерал Цинцар-Марковић. "Код нас не би ваљала ни пруска, која подразумева сложене маневре великих размера. И једна и друга траже развучено бојиште, дуге линије фронта и велики размак између војника и њихових командира. Наш планински терен и нарав војника траже мање јединице, гушће постављене и са командиром који је увек уз своје војнике. Српски ратник у победоносном јуришу је незаустављив, али и брзоплет и паничар у поразу и одступању. Зато му у близини треба официр, да га, кад треба, на време заустави, осоколи га и изда му праву команду."

КОНЦЕПТ нове српске војне доктрине, у најкраћем, заснивао се на претходним ратовима и анализи дотадашњих победа и пораза, почев од Првог српског устанка, па до катастрофалног Српско-бугарског рата 1885. године. Искусни генерал исправно је приметио да су Срби своје победе углавном задобијали у дефанзивној улози, као и да им офанзиве нису нарочито ишле од руке. Окосницу нове доктрине српске војске, како је он видео, требало је да чини одбрамбена моћ, која би ефикасно могла да се претвори у офанзивну. Иако се већ указивао тренутак коначног ослобођења Балкана од турске окупације, Цинцар-Марковић је нагласак стављао на одбрану земље.

На резултате оваквог виђења устројства ратовања српске војске није се дуго чекало: захваљујући овој концепцији Србија се 1914. успешно носила са вишеструко јачим непријатељем. Колубарска битка уџбенички је пример победе освојене у повлачењу - што је реткост у ратној повести - дефанзивном тактиком и противударом, који је беспрекорно извео војвода Живојин Мишић. Основе Цинцар-Марковићеве доктрине промењене су тек двадесетих година прошлог века, када су у принципе ратовања интегрисана искуства из Првог светског рата.