ПОЛАЗЕЋИ од уверења да је онима који воде Србију веома стало и до угледа Србије као државе у којој се закони поштују бар толико колико и у већини других европских земаља, и до успешности Српске енциклопедије као пројекта од посебног националног значаја, чији је квалитет више пута јавно потврђен, са надом да тај пројекат неће бити несмотрено угрожен. Ко би то допустио остао би врло неславно запамћен, а таквих ипак неће бити, како је 2014. године истакао Предраг Пипер, потпредседник уређивачког одбора Српске енциклопедије реагујући на одлуку Министарства просвете, науке и технолошког развоја да се значајно умање средства овој енциклопедији, као и Матици српској, где се заправо зауставља даљи рад на овом важном послу.

Хрватски лексикографски завод запошљава готово 200 људи, који раде пре свега на Хрватском лексикографском лексикону и на изради енциклопедијских издања. Резултати Матице српске у области енциклопедистике и лексикографије нису ништа мањег значаја од хрватских, а код нас је тај посао организован са свега 12 запослених. Матичин енциклопедијски и лексикографски производ је високо квалитетан, а изузетно јефтин. Разбијати овакав систем је не само злочин према Матици већ и према науци и према народу коме та наука припада. Зато је неопходно да што пре научна и политичка заједница почну да изграђују стратегију научне политике у овој области.

Одредити неки симболичан износ за овај пројекат, скоро је једнако одлуци да се рад на Српској енциклопедији обустави што би било у супротности и са законом и са разумним односом према националним вредностима.

СКОРО све европске земље и све земље у нашем суседству имају националне енциклопедије тако да је наш спој националне и опште енциклопедије суштина сазнања овог поколења о нама самима и о свету у којем живимо.

Као народ нисмо никада изградили озбиљну научну политику у области енциклопедије па нам се зато и десило да су кључне иницијативе ове врсте одмах после Првог светског рата дошле из научне заједнице, пре свега од Станоја Станојевића, а онда се десило да шира политичка заједница није показала адекватно разумевање за стратешки важан пројекат.

Професор Драган Станић, председник Матице српске и председник Уређивачког одбора Српске енциклопедије је једном приликом истакао: "Ми смо данас у ситуацији у којој је 1924. године био професор Станојевић. То значи да у Матици српској имамо изграђен цео систем енциклопедијске делатности, а чекамо да политичка заједница схвати шта је неопходно да се уради на плану дефинисања једне озбиљне научне политике."

Ако политичка елита не буде на ове изазове умела да одговори на прави начин, онда ће ову делатност преузети нека друга, а не Српска научна заједница, као што је у краљевини, а касније и још више у социјалистичкој Југославији ту улогу преузео Загреб. Зато, данас код Хрвата имате један моћан Лексикографски завод "Мирослав Крлежа", а код Срба, Матици српској, сваки министарски чиновник може да стави нож под грло.

САМО неколико месеци пошто је јавности представљен други том прве Српске енциклопедије, коју објављују Матица српска, САНУ и Завод за уџбенике, будућност овог националног пројекта првог реда доведена је у питање.

У јуну месецу 2014. на адресу Матице српске, као главног извођача научног посла, стигло је службено обавештење да је надлежно Министарство просвете, науке и технолошког развоја одлучило да Српској енциклопедеји умањи средства за 60 одсто, а Матици српској за близу 50 одсто у односу на 2012. годину. Цео проблем Матица је изложила тадашњем министру науке др Срђану Вербићу и замолила га да се што пре приступи системском решењу. Треба истаћи да је екс министар Вербић потекао из Истраживачке станице Петница која је основана 1982. године, вероватно као удружење грађана, и не би било чудо да ту организацију финансира Сорош.

САМО једна цигла дневно, да се постављала од времена од када је директор Приштинског Народног позоришта Ненад Тодоровић, 2008. године, са тадашњим министром културе Војиславом Брајевићем договорио да се у Косовској Митровици подигне нова театарска зграда до сада би једина активна српска институција културе на КиМ имала свој кров над главом. Овако су били приморани да плаћају високу закупнину "Трепчи", власнику простора митровачког културног центра, због чега су принуђени да се у јуну 2014. године иселе .

Због немогућности да остваре дугорочну сарадњу без финансијске надокнаде са "Трепчом" Приштинско позориште било је принуђено да сценско седиште пресели у Грачаницу. Шта рећи када су ондашњи градоначелник Грачанице Бранимир Стојановић и директор дома културе Живојин Ракочевић, имали много више слуха за потребе позоришта, него локална самоуправа у Митровици. Нажалост у Косовској Митровици која је урбана средина и у којој постоји велика потреба за културним садржајем не постоји ниједан наменски простор, не само да нема позоришне зграде, нема ни галерије, концертне сале... Зато је још несхватљивије да позоришту као најактивнијој српској културној институцији нису обезбеђени услови за рад.

Изградња позоришне зграде у К. Митровици пре осам година није била само на нивоу лепих замисли. Влада Србије је тада наменила око 2.000.000 евра да се у овај посао уђе, али министри који су наследили Брајовића нису били заинтересовани да се пројекат реализује, а најмање интересовање је показао сад већ екс министар, Иван Тасовац.

ЗАШТО Добрица Ћосић није никад отворио Сајам књига. Увек га је неко "забетонирао" као вечну опасност. Разлози су били "да би то изазвало узнемирење јавности", и да је "стар", и да га "можда неће ни прихватити".

Када се погледа списак имена српских (и југословенских) писаца који су имали част да отворе Београдски међународни сајам књига, међу бројним именима нема имена Добрице Ћосића. Међу знаним и незнаним, значајним и безначајним писцима, многима већ заборављени, нема Ћосићевог имена. Како то да српски Солжењицин и Толстој није завредео да отвори највећу културну манифестацију Балкана. Увек у противставу, увек ангажован "лево" или "десно", национално или патриотски. Ћосић очито није био ничији миљеник, до миљеник својих читалаца.

МИНИСТАР НЕМА ВРЕМЕНА

ЗАНИМЉИВО је да се на овом месту присетимо 2013. године када је страни гост Београдског међународног сајма књига била Пољска. У Београд је дошао је министар културе Пољске, али наш тадашњи министар Иван Тасовац није имао времена. Углед државе Србије спасли су својим присуством ондашњи председник Владе Републике Србије Ивица Дачић и министар просвете, науке и технолошког развоја проф. др Томислав Јовановић.