ДА ли ће се заиста догодити, како је неко прорекао, да ће објављивање Сабраних дела Вука Стефановића Караџића трајати дуже него што их је он исписивао, сабирао и, уз велике муке, на свет издавао? Овај велики издавачки подухват, планиран у четрдесет томова, започет је тачно пре педесет година и још му се не види крај, чак ни у овој години када ће бити обележена 150-годишњица од Вукове смрти.

Уређивачки одбор, основан пре пола века, чинили су велики зналци Вуковог дела, осморица књижевних историчара, лингвиста, теоретичара и критичара. Уз њих су, у приређивању појединачних књига, учествовали и афирмисани стручњаци из етнологије, историје, географије, усмене књижевности, лексикографије... У међувремену, сви чланови одбора су минули светом не дочекавши појаву још две преостале књиге: трећи том Вукових списа "О језику и књижевности" и тринаесту књигу драгоцене "Преписке". Сада већ историја објављивања Вукових дела тужна је слика и прилика нашег олаког односа према традицији (у коју се непрестано кунемо), намера, као и личних амбиција појединаца да се нешто ушићари на овом пројекту, у који је држава с времена на време улагала доста средстава. Посао је 1964. поверен " Просвети", тада најмоћнијој издавачкој кући у Југославији, која је до 1973. објавила 13 томова, почетак какав се само пожелети могао. Безброј пута најављиван као највећи издавачки подухват, доживео је, слободно можемо пресудити, и највећу бруку и осликао однос државе према традицији и значајним историјским великанима.

ОЦЕЊУЈУЋИ актуелно стање, песник Рајко Петров Ного подсећа да је самоуки Вук претемељио новију српску културу и урадио више и боље него сви институти, факултети и академије, заједно. Писац Милован Витезовић, аутор високооцењене и веома популарне ТВ серије "Вук", каже да је то што смо дочекали још једну Вукову годишњицу без његових дела велика брука. "За то нема никаквог оправдања. Иако су се у последњим деценијама дешавале драматичне промене у земљи, живот је ишао даље, књиге су излазиле, али се на Вука заборавило. Са сетом се сећам како је 1987. сјајно обележена 200-годишњица Вуковог рођења. Широм света одржано је чак 36 симпозијума, уз учешће више од 80 врхунских стручњака. А Вукови сабори, које је организовала Културно-просветна заједница Србије, данас су сведени на најнижи локални ниво."

Да је 50 година заиста време када су се морала појавити сабрана дела Вука, истиче и професор Јован Делић: "Када смо славили два века Вука било је очито да Вуково дело Хрвати више нису сматрали својим и да су паралелно радили на креирању сопствене језичке политике, антивуковске. Све што се догађало од деведесетих није ишло Вуку у прилог. Претрпели смо стотине потреса, прошли кроз рат, бомбардовање, инфлацију, изолацију, велике унутрашње промене - што је довело до девастирања издавачких кућа, па и 'Просвете', која је издавала Вукова сабрана дела. Данас се у бившим републикама углавном води антивуковска политика, делимично чак и у Србији. Свако село жели да свој дијалекат прогласи за стандардни књижевни језик. У таквим околностима било је врло тешко очекивати да озбиљан посао буде и завршен."

НА прагу јубилеја није се знало ни како ће се обележити век од смрти српског великана Стевана Стојановића Мокрањца.

Док Немачка о свом националном благу брине и за 2020. годину већ планира обележавање 250 година од рођендана Лудвига ван Бетовена, Србија још нема решење за достојно обележавање својих јубилеја.

Национални савет за културу подржао је иницијативу САНУ да се 2014. обележи стогодишњица смрти једног од највећих српских композитора. Програм и предлог за именовање одбора за организацију ове манифестације, још крајем 2013. године послат је Министарству које се, по обичају, није огласило.

Композиторка и академик Исидора Жебељан, као један од иницијатора ове акције, схватила је да се предложени програм неће остварити. Србија је испустила шансу да се свету поново представи Мокрањац. Мокрањца бисмо могли да назовемо оцем српске класичне музике. Овај великан се, поред композиторског рада, бавио и организовањем музичког живота у Србији, основао је прву музичку школу (данас носи његово име), први гудачки квартет, записивао је народне песме и игре, али и духовну музику, радио као хоровођа и диригент. Мокрањац је, по мишљењу Исидоре Жебељан, урадио за музику оно што је Вук Караџић учинио за наш језик и књижевност.

О МЕСТУ овог композитора на светској сцени сведочи и податак да је овај јубилеј уврштен у значајне годишњице Унеска. Да бисмо постали свесни свог идентитета морамо коначно да се сложимо око неколико стубова сопствене историје и културе, да прихватимо да постоје недвосмислени ауторитети којима треба да се клањамо, због којих треба да будемо поносни и захвални. Један од тих стубова је свакако Мокрањац.

Композитор и етномузиколог професор Димитрије Големовић сматра да то показује однос наше елите према Мокрањцу, која га "подноси и трпи, али га не слави као камен темељац наше културе".

- Данас су сви мундијалисти и сматрају да се Мокрањац случајно родио код нас. Музичка академија је тако извела Вердијев "Реквијем" , славећи два века од његовог рођења, а није им пало на памет да изведу неко Мокрањчево дело. Његов усуд је то што је одавде. У било којој другој држави био би национално благо, а Неготин место ходочашћа као Вагнеров Бајројт, или Моцартов Салцбург - сматра Големовић.

КАПЕТАН Музичке краљевске гарде Станислав Бинички је универзалним језиком музике осведочио аутентичне звуке ратишта током херојске одбране Србије 1914. године, век од настанка чувеног "Марша на Дрину".

Свако извођење "Марша на Дрину", нарочито у време када је био забрањиван, Срби су доживљавали као наставак победа са Цера и Колубаре. Корачница, коју је Станислав Бинички компоновао уз грмљавину топова 1914. године, чувала је поносно сећање на страдања и победе у Великом рату и када се о њима морало ћутати. "Марш на Дрину" дословно се претворио у фолклор. Марш су кроз битке и Албанску голготу пренели у главама и срцима српски војни музичари. Они су остали без инструмената, палили су партитуре да се греју у снегу, али "Марш на Дрину" нису заборавили. Чим су од савезника добили инструменте, освајали су их мелодијом "Марш на Дрину", коју су изводили на турнејама широм Европе.

Питање је да ли ће се име овог уваженог композитора наћи на музичким манифестацијама и у уџбеницима српског народа, да се не догоди као у случају прославе 100 година од смрти нашег великог композитора Мокрањца.


НОБЕЛОВА НАГРАДА УЗ "МАРШ НА ДРИНУ"

ИВО Андрић, када је 1961. године отишао у Стокхолм да прими Нобелову награду за књигу "На Дрини ћуприја", у пртљагу је понео и предратну грамофонску плочу са снимком "Марша на Дрину". Инсистирао је да му награда буде уручена уз његове звуке. Швеђанима се мелодија много допала, па је чувени шведски трубач Лил Јорген Петерсен убрзо снимио сингл са мелодијом Биничког, која је потом прихваћена скоро у целом свету.