У СФЕРИ културе, транзиција се остварује подстицањем универзалне масовне културе и вредности које она промовише. У том контексту, транзиција културног живота има циљ да потисне националне идентитете и културне индивидуалности неразвијених друштава. Према јединственом мишљењу социолога културе, културна транзиција се манифестује као процес обједињавања човечанства, који не мора нужно да води оспоравању специфичности појединих друштава, њихових култура и облика њиховог политичког организовања, као ни ограничавању суверености њихових држава.

По схватању Рифкина, културна транзиција доприноси:

- већој међународној размени у области културе;

- ширењу мултикултурализма и лакшем приступу културним разноликостима.

ЗА РАЗЛИКУ од приступа који наглашавају да глобализација и транзиција поништавају национални и културни идентитет, социолози културе истичу да у времену глобализације сваки народ има право да сачува и унапреди своју културу и своје вредности. У остваривању права народа на заштиту сопственог културног идентитета, пресудан значај има међународна сарадња у области културе. Успостављање истинског културног плурализма постаје једини пут који омогућава супротстављање све већој хомогенизацији коју доноси експанзија техничке цивилизације. Такав пут треба да буде прихваћен као чинилац међународне равнотеже и плодног стваралаштва. Очување и развијање културног плурализма не супротставља се процесу глобализације, већ представља његов облик примеран људском друштву у коме се изражава индивидуално и колективно стваралаштво људских заједница. Културни плурализам није противречан стварању "културе глобалног друштва".

НАЦИОНАЛНА држава и њена култура добијају на значају као облици отпора хомогенизацији света путем глобализма, са њему својственом хегемонистичком универзализацијом. Зато се с пуним правом може говорити о ревитализацији значаја националних култура и наглашавању њихове аутентичности на почетку XXI века.

Међутим, нека истраживања показују да је културна димензија транзиције у савременим светским процесима потиснута у други план. Она је у сенци технолошке, економске, политичке и војне димензије тог процеса и има обележја моћи, али много мање него те друге димензије.

Разлог је тај што култура представља добро које садржи опште људске вредности, питања и дилеме које се тичу човекове судбине, као и тражења одговора на њих. Уметност, морални садржаји великих религија, и растућа свест о угрожености човечанства, носе универзалне поруке. Зато оне најчешће бивају добровољно прихваћене међу другим народима који их доживљавају као властито обогаћење. Култура постепено постаје значајна покретачка снага, при чему се мора схватити првенствено као саставни део свеукупног друштвеног живота.

НИКАДА не би требало да нам се догоди 2013. година на начин како се држава, а посебно Министарство културе односило према значајним датумима: на Немањиће, Његоша, Црњанског, Андрића, Десанку Максимовић... Да не говоримо о значају нашег позоришта.

Пре два века, 1813. у Пешти је приређена прва позоришна представа на српском језику, а 2013. није слављена као година великог јубилеја позоришта.

Да ли због тога што живимо у добу којим доминирају медијско-технолошке форме културе која нас све више удаљава од традиционалних вредности, тек све чешће нам се догађа да у метежу свакодневице, опхрвани нелагодностима егзистенције, превидимо неке важне тренутке и догађаје из наше богате историје који су вредни подсећања.

Због чега су подсећања на догађаје из прошлих времена важна? Отуда што само кроз успостављање континуитета ми можемо да разумемо сврху и најбољи смисао људског живљења кроз време - прошло, садашње и будуће. Јер "живот се живи унапред, али се само унатраг разуме" (Кјеркегор). Будућност мора да има своју прошлост, те је памћење битан модус људског опстанка који је као људски генерички потенцијал настао и снажио се кроз еволутивне процесе.

МОГУЋЕ да је известан немар према великом јубилеју, 150 година од рођења Бранислава Нушића, последица околности што за човека у времену данашњем позориште нема ону некадашњу вредност.

Нушић је био изнад своје епохе. Био је портретиста свих савременика, такав да је надмашио све сликаре свих времена. Био је страсни заговорник осликавања карикатура.

У свему што је створио, потврдио се народ у својим истинама, у свом постојању, у својим инатима, у својим заблудама, малим и великим страстима, и својим демократским назорима и у свом слободољубљу!

Ако бисмо све Нушићеве комедије спојили у једну, тако да кћерка Народног посланика буде жена капетана Јеротија у Сумњивом лицу, а да, рецимо, њихова кћерка постане Госпођа министарка, и тако, слично, редом, добили бисмо једну велику народну комедију, са неколико генерација власти.

У таквом гледању Нушића, у континуитету генерација, можемо сагледати и све мане власти и људи око власти, онако како их је писац видео, од примитивизма до декаденције (у Покојнику). Оно што је Балзак желео да уради Нушић је урадио!

Његово дело јесте дело велике захвалности сопственом народу што у људској глупости није мимо човечанства! То је тајна његове универзалности!

ВЕЛИКА историја света исписана је, као историја људске глупости, можда најтачније перима великих комедиографа.

Бранислав Нушић свакако је један у низу од двадесетак комедиографа свих времена који покривају своју епоху: Аристофан, Менандар, Плаут, Теренције, Макијавели, Руцанте, Лопе де Вега, Калдерон, Шекспир, Џонсон, Аретино, Молијер, Лесинг, Мариво, Бомарше, Голдони, Островски, Гогољ, Нушић, Пирандело, Чехов, Жари, Јонеско, Диренмат...

"Злу друштвеном, колективном, и злу индивидуалном Нушић се смејао лукаво и човекољубиво као што су се злима смејали сви велики комедиографи од Аристофана и Плаута преко Молијера и Бомаршеа, до Гогоља и Грибоједова. Смејао се на свој начин, другачије него они јер је и поникао у једној другој и другачијој средини. Зашто му онда одређивати место њиховим мерама, кад су његове сопствене мере довољне да му одреде значај међу нама, а можда, све више изгледа да је тако, и значај шири у породици комедиографа."

НАЈЗАД, нека се Бранислав Нушић огласи. Кључна мисао његове поетике: "Нетачно је да је позориште школа живота. Тачније би било да је живот школа позоришту!" Из тога би, по његовом мишљењу, следило: "У сваком случају, боље је гледати живот у позоришном комаду, неголи позоришни комад у животу!"

Најмање што је Министарство културе Републике Србије могло да уради, користећи задњи тренутак за поправни је да 2014. годину прогласи годином Нушића и препоручи позориштима у Србији да играју његова дела.


ДИНКИЋ ЗЛОУПОТРЕБЉАВА КУЛТУРУ

У ПРЕДИЗБОРНОЈ кампањи 2012. године лидер УРС-а Млађан Динкић злоупотребљавао је културу у политичке сврхе. Пропагирао је да се не плаћа музички динар за ауторе и интерпретаторе - кафићи, фризерске радње, дискотеке и слично, без обзира на Закон о ауторским и сродним правима из 2009. године који је усаглашен са европским стандардима. Али то и не чуди, јер он је тражио и укидање фискалних каса које је сам увео, и предложио да се ПДВ плаћа по наплати, а не по фактурисању, што је такође његов експертски изум.


СУТРА: ЗАБОРАВЉЕНЕ МУКЕ ВУКА КАРАЏИЋА