ПЕТНАЕСТАК година принуђени смо да слушамо бесомучно пропагирање демократије од стране лажних демократа и поповање о томе ко смо и шта смо или боље речено нико и ништа смо без њих. То говори о њима, говори да не знају, а морали би знати, себе ради, шта причају. Пре њих Србија није постојала, пре њих Европа није знала да постоји Србија. Објашњавају нам да треба да будемо захвални западном свету што он и они "све" раде за наше добро. Само захваљујући њима та иста Србија биће уређена и Европа ће спознати да треба да нас пригрли и прими у своје окриље.

Говори се како Европа погрешно мисли о Србији. Ко је томе највише допринео ако се зна да је Србија пре више од 150 година била привлачна за светске путнике и путописце и да о тим временима постоје драгоцена сведочанства.

Једна стара пожутела књига, могли бисмо језиком савремене политике рећи бела књига, говори о томе како нас је Европа пре век и по упознала и то на најбољи начин.

Светски путник, какав само може бити један Енглез, Андрија Арчибалд Петон, чувени путописац, три пута је пропутовао Србију и исписао књигу под веома упечатљивим, а и добродошлим насловом "Србија најмлађи члан европске фамилије".

Први пут је Петон прошао кроз Србију 1839. године, идући на исток. Затим је 1843. опет прошао кроз њу, враћајући се са истока, да би 1844. у Србији провео неколико месеци и 1845. у Лондону објавио ову књигу.

Путовања Андрије Арчибалда Петона по Србији у време када се она правно конституисала као европска држава, када се уставима и уставобранитељима издвајала из Турске, заувек. Било је то у време великих борби за устав и уставност...Време кад су у јавни живот улазили први нараштаји Срба рођених у устанцима ослобођеној Србији...

Ако су нам претходни путописи сада веома познати као драгоцена сведочанства о том времену, које у сопственим изворима нисмо сачували, "Србија најмлађи члан европске фамилије", путопис Арчибалда Петона је такорећи потпуно непознат. У Србији нема енглеског примерка ове књиге.

О њој постоји једино сведочење, додуше, веома исцрпно, али и веома мало познато.

О књизи је сведочио чувени научник, етнолог, професор универзитета, Тихомир Р. Ђорђевић, у једном предавању одржаном 25. марта 1931. године у Англоамеричко-југословенском клубу у Београду. Проф. Ђорђевић је у VII књизи "Наш народни живот" објавио интегрални текст Арчибалда Петона.

Ово упечатљиво предавање је заборављено, као што овом клубу за пријатељство народа није после рата дозвољен рад (ваљало је зауставити даљу метрополизацију Београда), јер је свака помисао на његову обнову проглашавана за непријатељски рад, а професори универзитета проглашавани за агенте ЦИА, чак је то чинио и један живући песник...

Кад је Арчибалд Петон дошао у Београд, био је то град са око 35.000 становника, који је мењао рухо. У тим годинама најбурније се напуштала оријентална мода и оријентални начин живота и у свему се све више прихватала Европа.

ИСТОРИЈА НА ЉУДСКОМ ЛИЦУ У ШАПЦУ се Арчибалд Петон срео са остарелим војводом из Првог српског устанка Луком Лазаревићем и описао га као саму историју у људском лицу. Ноћивао је и по бедним хановима и у богатим српским кућама и опоменуо на српско гостопримство. Описао је Петон градове: Палеж (Обреновац), Шабац, Ужице, Пожегу, Чачак, Крушевац, Алексинац, Ћуприју, Свилајнац, Пожаревац и Смедерево.

У Београду се нагло дижу многе нове куће по немачком обрасцу, тако да се српска варош брзо и увелико почела разликовати од дела града у коме су још боравили Турци са Хафис пашом.

Кнез Александар Карађорђевић примио је четири пута Арчибалда Петона. Први пут кад је дошао, други пут је био гост на ручку, трећи пут је био гост на дворском балу, а четврти пут је био у опроштајној аудијенцији. Тако се Арчибалд Петон ни на највише гостопримство није могао да пожали. Очито да је кнезу и Србији било веома стало до тога какве ће утиске понети овај чувени гост.

Петон описује српску дворску церемонију и указује да је она посве европска, а кнежев салон одговара европским салонима - "он је исти онакав какви су салони угарских племића". Дворском унутрашњошћу кнежевог салона Београд није заостајао за Европом. Паркет је био шарен и гладак, фотеље беху пресвучене сатинираним дамастом. Беле порцеланске пећи грејале су низ соба.

Петон је дао детаљан опис српског дворског ручка и гостију. Ту су, пре свих, страни посланици, онда људи владе и најумнији људи Београда, једино је паша одевен источњачки. На Петона посебан утисак стасом и висином оставља "четири инча високи Гарашанин, министар унутрашњих дела".

Ручало се уз мешавину језика, српског, француског, немачког, руског и турског. У овом бонтону, напомиње, све се говорило шапатом. И јела су била зготовљена по немачком начину. Ни редослед здравица није му промакао: Наздрављало се целој Европи.

Наравно, и даме су присутне на ручку и повлаче се у приватна одељења тек кад мушкарци прелазе у салон на кафу, пушење и политичке разговоре.

Петон је био сведок и великог ватромета који је у Београду приређен у част повратка из емиграције уставобранитеља Томе Вучића и Аврама Петронијевића.

У част повратка двојице првих уставобранитеља приређен је и велики српски бал са свечаним тоалетама. Бал је оставио велики утисак на Петона, нарочито лепота српских жена...

Европски начин живота није значајније одмакао од Београда, па је Петон видео како је Србија на почетку свога преображаја. Све што је Петон запазио, то је и бележио. Описао је српска села и дворишта, куће, намештај, начин живота, ручавање за софром, обавезну православну молитву, прање руку пре и после јела, послужења - слатко и вода, кафа, дуван и шљивовица. Научио је српски да наздравља и записао је здравицу намернику. Слушао је гусларе како певају, видео је сељачку младу која се свима клања, жене које љубе руке мушкарцима, у Карановцу (данашњем Краљеву) у кући у којој је био гост, домаћица му је и ноге опрала.

Дивио се српским манастирима Троноши, српској Светој гори у Овчару, Жичи, Каленићу, Сопоћанима и Раваници...

Срео је Петон српске православне владике у Шапцу и Чачку, у Жичи и Овчару, описао чиновнике, трговце, капетане и начелнике, попове и сељаке, представнике турске власти у градовима, кадије и муселиме.

Искусио је турску срџбу, бахатост соколског муселима, а из Новог Пазара морао је спасавати главу испред разјарених Туркешија.

Петон је имао прилике да чује и о великом страдању српског народа у српским крајевима под Турцима. На Дрини је срео једног свештеника који је побегао из Босне, који је од зулума имао "мршаво лице, тужне очи и расејан поглед".

Свештеник у Карановцу казивао му је да је побегао из Вучитрна заједно са многим Србима, а ево и зашто: "Једна арбанашка хорда од 15 до 20.000 људи продре из Скадарског у Врањски вилајет и стаде чинити страховита зла, палећи села, и мучећи народ, да би му отимали новац и бешчастили женскиње. Порта на то пошаље јаку војску, разоружа разбојнике, и казни их, али ја и мој избегли народ осећамо се овде добро, да нам и не пада на памет да се вратимо". Описујући страдање, речима Срба страдалника, Петон се пита је ли то могуће.

Европи је, дакле, пре 150 година било познато оно што је одједном непознато на почетку XXI века чак и у неким деловима наше сопствене земље.