СЛОБОДА у култури део је настојања да се живи стваралачки, песнички, спонтано, да човек буде то што јесте. Ако се уметност не реализује као наjслободнији вид бивствовања, доведена је у питање њена суштина. Уметност је свет за себе, свет креативне посебности, никако свет илузија и привида. Да би стигао до стваралачке самопотврде, уметник мора бити слободно биће. А сама уметност је слободна ако не служи никаквим сврхама изван себе саме.

У времену када се изгуби политичка независност, када економска моћ спадне на најнижи праг, кад се моралне вредности деградирају и атрофирају, кад запрети стање ентропије, мора доћи до ослобађања културне стваралачке енергије. У првој деценији овог века, прилике су, нажалост, биле све неповољније, нарочито ако се гледа са становиштва индивидуе као учесника у култури. Указивао се невиђени неред и деструкција. Установе које су позване да штите и шире културне каноне радиле су сасвим другачије него чак пре неколико деценија. Дошло је до такозване демократизације канона који су се претворили у безобличну гомилу дела, идеја и вредности којима су недостајале хијерархијска вредновања и унутрашња структура у којој би односи били успостављени како то највише одговара сопственом културном бићу.

АКО смо се определили за европске културне каноне, онда морамо стварати простор за боље разумевање народа и њихових културних традиција. Свест о европској припадности није спорна, као што није непознато да и идеја о њеном уједињењу има перспективу и трајност само ако постоји јединство с разликама.

Политика је вештина владања, тј. вештина освајања власти и стицања моћи као и њиховог што дужег поседовања. Све што се добија освајањем, одржава се силом и принудом. Код нас је главни носилац културне политике, са једне стране, Министарство културе, које репрезентује државу и њене органе управе и надлежно је за стварање услова за културни развој. Са друге стране, то су институције културе, јер се културни развој и културна и уметничка продукција остварују у њима. Однос Министарства и институција културе функционише тако што Министарство именује управнике и директоре институција културе, без дeфинисања јасних циљева и стратегије при именовању.

Управници и директори се именују према политичкој основи, према чланству у одређеној политичкој странци. Без јасног постављања циљева стратегије развоја, Министарство културе користи још један инструмент културне политике, а то је финансирање, код кога такође не дефинише јасно циљеве, а ни правила исплаћивања нису постављена и поштована. Политика непосредно утиче на развој уметности.

На питање: Какав је однос данашњих, илити демократских политичара према уметности, академик Матија Бећковић је изјавио:

"Уметност и политика су два света. Или су можда ипак један, с тим што политичари живе у свом, а уметници у њиховом свету. Уметници су идеални за пребацивање одговорности и ослобађање од сопствене кривице политичара и њихових трабаната. Руља ће до краја света кликтати: 'Распни га!' И поред свега, политичке протуве се још натресају на песнике, трпају их у преграде и држе под одређеним етикетама како не би морали да се замарају и о њима мисле."

КУЛТУРНОЈ јавности су добро познати многи "случајеви" Горице Мојовић. Један од њих је свакако и "случај" са писцем Гојком Ђогом и забрани његове књиге "Вунена времена". Забрана књиге представљала је скандал. У одбрану слобода и слободе писања стали су многи културни и јавни радници. Међу онима који су потписивали петиције и дигли свој глас против забране, зашто не истаћи, налазила се и моја маленкост, уз дужну напомену да сам се у то време налазио на функцијама у граду Београду и Скупштини Републике Србије, за област културе.

Значајна књижевна манифестација "Београдски међународни сусрети писаца", у организацији Удружења књижевника Србије, одржавана је на трибини испред Културног центра Београда. Поред већег броја страних писаца, на списку домаћих нашло се и име Гојка Ђога. Горица Мојовић, тада, као директор Културног центра, забрањује Удружењу књижевника Србије да се на трибини појави и Гојко Ђого - писац "Вунених времена" која су комунисти забранили.

ПРОТЕСТОМ писаца, а посебно треба истаћи изричит захтев који је уложио истакнути руски писац и нобеловац Јосиф Бродски под претњом да ће напустити "Сусрете писаца" и обавестити светску јавност уколико се не дозволи учешће Гојка Ђога, обезбеђено је његово учешће. Наши писци са Бродским заједно, победили су Горицу Мојовић, и Гојко Ђого је наступио.

Касније је Гојко Ђого био један од оснивача Демократске странке, и о његовом раду имали смо прилике доста да чујемо. Потом је и Горица Мојовић - комунисткиња, постала њен члан. После пет година ћутања, 2005. године сам Ђого изјавио је да је после 5. октобра 2000. године напустио Демократску странку јер се, како каже, када је видео да је запаљена Савезна скупштина, за такву демократију није борио. Гојко Ђого је напустио Демократску странку. А Горица Мојовић?!

Знала је Горица Мојовић како се треба обрачунати са неподобнима, а још боље је знала, можда и најбоље, како се постаје уважени поданик. Ову титулу непревазиђена Горица Мојовић и даље, кроз такозвану демократску власт, носи - "са завидним успехом".

ПОЗНАТО је да је "Октобарска награда" града Београда укинута 2001. године. Поводом изјава Горице Мојовић о награди "Златни беочуг" Културно- -просветне заједнице Београда, огласили су се бард српског глумишта Љуба Тадић и композитор Војислав Воки Костић, добитници ове награде за животно дело. Запрепашћени, питали су ко је Горица Мојовић, да може да ниподаштава награду која је установљена још 1970. године, на иницијативу великог писца и њиховог пријатеља Васка Попе. На то вишедневно коментарисање, уследио је и један од одговора Горице Мојовић, да ће Београд ако му требају награде установити своју награду. Обећано је и остварено. Град Београд, илити Горица Мојовић, додељивао је безимену награду, посвећену "Дaнима Београда". Код доделе ове награде нису се знали критеријуми, није се знало ко је у жирију, али зато се знало да је добијају политички послушници, поданици и пријатељи. Такође се знало да су новчане награде изузетно високе, а добитници, осим часних изузетака, у већини случајева су неафирмисани и широј јавности скоро непознати уметници.

О награди је одлучивао скуп људи несамосталних и неспособних да нешто сами ураде. Удружују се у кланове да би се у том крду, или по систему вукова, збили и остварили своје циљеве. Кланови су погубни баш као и национализам.

ПОВЛАШЋЕНИ ИЗДАВАЧИ

ЗА похвалу је свакако био откуп дела на савременој ликовној сцени, као и редовни пролећни откуп књига од стране Скупштине града Београда. Горица Мојовић, помоћник градоначелника за културу, упознала је јавност са откупом књига по годинама: 2000. године откупљено је нешто више од 11.000 књига; 2001 - 28.439; 2002 - 46.465; 2003. - 73.218, а 2004. године 106.533 књиге. За похвалу! Али, чињеница да је Скупштина града највише књига откупила од издавача књига а тек по неку од аутора, намеће извесна питања. Највећи откуп извршен је од издавача "Народна књига" и "Клио", док су осталим издавачима остале мрвице. Од 142 одабрана издавача и 1.604 наслова само је 12 самосталних аутора. Многа насушна дела, познатих аутора нису откупљена.