КУЛТУРА је, према Едгару Морену, састављена из једног креативног и једног интерног дела. Али сама креативност тешко опстаје без стабилних ослонаца. Морен сматра да подршка мора бити у основи сваке културне политике. Савремени истраживачи такође сматрају да је ослобађање стваралачког потенцијала сваког појединца основна полазна тачка сваке културне политике. Умберто Еко ће, међутим, упозорити да уопште није једноставно открити, препознати стваралачки потенцијал, развој будућег великог уметника.

Иначе, може се приметити да су у оптицају доста различита гледишта о улози државе у развоју културе и стваралаштва.

Жорф Димаздије мисли да државна неинтервенција, сама по себи не гарантује слободу стварања. Државна интервенција, сматра он, потребна је да би се смањила неједнакост и подстакла културна разноврсност. Државу он види и у функцији регулисања тржишних токова. Набуко Ковашима циљ државне културне политике види у томе да се уклоне баријере у приступу културним и уметничким добрима. Постоје, међутим, најмање три области у којима држава мора да задржи свој пуни утицај. Прво, то је област заштите и ревитализације културног наслеђа; друго, то је област образовања, општег и специјализованог, уметничког; и треће, то је област међународне културне сарадње.

САВРЕМЕНА држава није усамљена на послу унапређења културних делатности. Нараста број субјеката који покрећу културне иницијативе и унапређују културни живот. Функције државе и приватног сектора све више се преплићу. Држава на пример, образовним системом ствара подлогу за успешно деловање приватног сектора, а овај опет, "покрива" многе области културног живота, дајући им живост и динамизам, где државна интервенција једноставно не допире. Држава делује у условима када тржиште почиње да уводи "инвентивне потрошаче", оне који захтевају иновације у продукцији. Тржиште, исто тако, поткопава традиционалне културне ауторитете. Држава је суочена и са деловањем све моћнијих комерцијализованих медија глобалног домета и све усавршенијих техничких могућности.

Савремена културна политика представља и одговор на изазове савремене цивилизације. Она стога не сме да буде наметнута, јер тада губи сваки смисао. А у њеном обликовању деловали би људи од идеја и духа, од знања и толеранције, спремни да поново процене створено, али и да препознају чаролију рађања нове вредности и да јој осигурају пут.

ВРАТИМО се на наш терен, на збивања у овој области, која су уследила после доласка ДОС-а на власт. Већина уметника и стваралаца заборавила је пут Горице Мојовић, трасиран у свемоћну Мојовићеву. Подсећања ради од својих младих дана из Смедерева преко ЦК омладине и Градског комитета СК са функцијом - Извршног секретара за културу, која је обезбеђивала неприкосновену моћ у периоду тоталитарне власти, да би са вишегодишње функције директора Културног центра Београда, и спутаном мисли постала важан фактор и у такозваној демократској власти. За владавине социјалиста од 1996. године била је Градски секретар за културу и убрзо је била смењена. У том периоду формира лист Демократију - ДС који је штампан код власника ондашњих дневних листова "Гласа" и "Курира". Штампање овог листа, књига и публикација у милионским вредностима никада нису плаћени. Наравно, заслуге су велике, досовска власт зна да награди и Мојовићеву, постаје члан Извршног одбора Скупштине града. Интелектуалац је постао користан и дата му је неприкосновена моћ - Мојовићева свемоћно и неприкосновено је одлучивала и газдовала културом и информисањем Београда.

МОЈОВИЋЕВА је успела. Успела је да буде и остане у власти и тоталитарној и досовској. Властодршци су такође били задовољни. Интелектуалац ради!

Први значајан допринос Мојовићеве био је, мимо Устава и Закона, укидање финансирања многим значајним институцијама културе Београда, међу којима се нашла и Културно-просветна заједница Београда. Можда по Мојовићевој, њеним партијским истомишљеницима, или налогодавцима Културно-просветна заједница Београда и не треба више да постоји (основана 1956. године), али и да треба укинути финансирање најпрестижније и култне награде "Златни беочуг", установљене 1970. године, свакако представља велики злочин како за културу, тако и за стваралаштво. Многе институције су престале да постоје, многе награде су укинуте, али Културнопросветна заједница Београда, са својим програмима и акцијама непрестано показује да интелектуалци не смеју бити поданици спутане свести.

МНОГЕ послове је завршила Мојовићева: Укида назив и организатора Београдског сајма књига и преиначује назив у Нови миленијумски сајам књига (2005. године Министарство културе вратило је назив и организатора).

Укидала је финансирање програма "Модерне гараже" и Музеја збирке аутомобила јединствене у свету.

Укинула је право плаћања за социјално осигурање за више од 1.500 самосталних уметника и стваралаца и враћа уметнике у народну кухињу - на финансирање социјално угрожених.

Укинула је финансирање организација које је основала Скупштина града Београда, за реализацију манифестација, Феста, Бемуса, Битефа, Белефа, и других манифестација, а оснивала је нове институције са по неколико запослених истомишљеника.

Преузимала је набавку и куповину опреме и реновирање РТ Студио Б. Под своје окриље узела је Сава центар, који је био свеопштег значаја. Индикативно је, што се тих дана, 2005. године, могло прочитати у средствима информисања, да се Горица Мојовић налази на челу групе за организацију Годишње скупштине Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), која се одржава 22. и 23. маја 2005. године у Сава центру. Пошто је у питању скуп банкара, то значи да се Мојовићева разумела и у светске новчане токове.

ОСНИВАЛА је нове организације за легате у Београду, а знамо да су ту функцију обављали музеји којима су одређени легати и поверени.

У једном тренутку културна јавност Београда је одахнула, на вест, да Горица Мојовић није постала члан Већа Скупштине града Београда, пошто је тај ресор припао другој политичкој странци.

Сама се заузела да преко институција културе, са петицијама и истомишљеницима, избори повратак на своје радно место. Било је ту много очаја и проливених суза.

ПОШТО петиције нису прошле, тадашњи градоначелник Ненад Богдановић, мимо Статута Скупштине града, поставља своју партијску поданицу ни мање ни више већ за свог помоћника задуженог за културу. Непосредно после тога, на питање новинара, упућено новом секретару за културу Београда, Даријану Михајловићу како коментарише чињеницу да су ингеренције са Секретаријата за културу пренете Горици Мојовић, Михајловић је одговорио: "Постављање помоћника градоначелника уноси додатну забуну код наших културних стваралаца и радника у култури. До сада су навикли да је Секретаријат за културу центар свих дешавања, а сада морају да се навикну и на чињеницу да постоји помоћник градоначелника за културу", завршио је Михајловић.

После оваквог коментара градског секретара наметнуло се питање: У чијој је надлежности близу 50 милиона евра намењених за културу? Или сасвим прецизно - ко ће располагати овим средствима? Да ли је то градски секретар за културу или Горица Мојовић са Ненадом Богдановићем.


ЦЕНТАР МОЋИ ИЗ СКУПШТИНЕ ГРАДА

ИЗГРАДЊА и реновирање објеката културе, где су на такозваним тендерима бирани своји извођачи, такође, је контролисала једна личност. Тендери за набавку и куповину опреме у Југословенском драмском позоришту, Звездара театру, Београдско драмском позоришту, Позоришту на Теразијама, Позоришту "Душко Радовић" ... били су под будним оком једног центра моћи (Горице Мојовић) из Скупштине града.



СУТРА: ПОЛИТИКА ЈЕ ВЕШТИНА ВЛАДАЊА